O izboru koji nacionalna i moralna dužnost nalaže

Preduslov za istinsku stabilnost jednog poretka je postojanje saglasnosti između vladajuće strukture i većine građana, koja je podržava oko temeljnih vrednosti, koje ti građani baštine, a vlast ih zastupa, ali ne samo to, već ih i u praksi svog političkog delovanja ostvaruje. Kada se sagleda prethodnih 14 godina srpske političke stvarnosti, može se uočiti da takve stabilnosti političkog sistema nema. Upravo nasuprot tome, vlast Srpske napredne stranke nije zasnovana na međusobnoj koherenciji u zastupanju i sprovođenju sistema vrednosti ni između nje i njenih birača, a o ostalim građanima da i ne govorim.

Naprednjački režim kontinuirano pokušava, a nažalost i uspeva, da svoj navodni legitimitet u preovlađujućem delu biračkog tela, prevashodno onom sa izraženim nacionalnim, suverenističkim i tradicionalnim osećajem, izgradi na lažnom narativu o odbrani državnih interesa, otporu spoljnim pritiscima, naoko proruskoj orijentaciji, odbrani Kosova i Metohije. Međutim, svaka iole ozbiljna politikološka, pravna, ekonomska i sociološka analiza učinaka ove vlasti otkriva dubok nesklad između ove, medijskom zloupotrebom krivotvorene slike i rabljene retorike, sa jedne strane i stvarnog stanja na terenu, sa druge strane.

Iz toga razloga smatram da je, zapravo, vladajućem režimu urođena trajna nestabilnost, koja se nadomešćuje permanentnom političkom kampanjom, medijskim manipulacijama, izbornim mahinacijama, upornim satiranjem ustanova pravne države i klijentelističkim odnosom prema zapadnim činiocima moći kao svojim pokroviteljima. To je uhodani mehanizam koji ova vlast sve vreme uspešno koristi radi svog održanja, uprkos tome što stvarni legitimitet nema, niti ga je ikada imala, jer u praksi sprovodi politiku suprotnu stvarnoj volji većine Srba.

Pri ovakvom sagledavanju prirode vladajućeg sistema, treba biti i dovoljno intelektualno pošten i nacionalno odgovoran i prema sebi i prema drugima, pa priznati da za za takvo stanje odgovornost snose i sami građani, koji sebe vide kao nacionalno svesne, a ipak svoju podršku konstantno daju stranci na vlasti, uprkos suštinski antisrpskim posledicama njene politike. Stava sam da za svakog iskrenog Srbina, tradicionalnog, nacionalno i patriotski orijentisanog glasača, koji iskreno voli svoju zemlju i veruje da pripada Srpstvu, suočavanje sa ovim zjapećim rascepom između reči i dela više nije pitanje stranačkog opredeljenja, već osnovne, a opet suštinske duhovne, intelektualne, moralne i nacionalne odgovornosti.

Nije mi namera da ovim redovima ideološki osuđujem običnog čoveka, koji je verovao proklamovanim patriotskim stavovima vlasti. Naprotiv, pokušao bih da ukažem na monstruoznu dvoličnost naprednjačkog mehanizma vladanja, koji sistematski zloupotrebljava nacionalna osećanja radi sprovođenja politika koje su u svojoj suštini duboko antinacionalne. Sistema koji je prefinjenom propagandnom prevarom, te statusnom i egzistencijalnom ucenom zatočio nacionalne glasove da bi ih zloupotrebio radi ostvarivanja u srpskoj istoriji neuporedive i do vremena ove vlasti nepojmljive nacionalne izdaje. Pri čemu ja ne sporim da su takvi glasači SNS-a na to u velikoj meri sami pristali, pre svega iz ličnih, većinom materijalističkih razloga, od kojih je najveći deo puke egzistencijalne prirode, ali to ne opravdava širom zatvorene oči na nacionalnu prevaru dramatičnih razmera. Takvo ponašanje govori u prilog tezi profesora Vladimira Dimitrijevića, koji je u jednom svom skorašnjem nastupu sa pravom i bolno precizno utvrdio da naše društvo nema toliko politički, koliko moralni problem, jer bi svako od nas hteo da srbuje, a da ga to ništa ne košta.

Najsuroviji primer potpunog raskoraka između onoga što vlast govori i onoga što u praksi radi, jeste politika prema Kosovu i Metohiji. Istovremeno, upravo to je jasan pokazatelj dubine prethodno pomenute moralne krize srpskog društva i neoboriv dokaz nepostojanja pravih, odnosno neodbranjivosti deklaratorno navođenih razloga za davanje podrške takvoj vlasti od strane birača koji sebe smatraju Srbima i nacionalno odgovornim građanima. Na delu je strukturno uzmicanje države sa dela sopstvene teritorije, koje po svim pravilima međunarodnog i ustavnog prava ima karakteristike sistemski i svesno preduzimane sukcesivne predaje suvereniteta. Kosovska, a time i opšta nacionalna izdaja, drugo je ime za ovu i ovakvu vlast, njen DNK.

Da bi se razumeo nivo istorijskog nazadovanja nacionalnog kretanja Srba danas, do koga je vlast svojim postupcima dovela, neophodno je stalno, iznova i iznova, ako treba i do u beskraj, ukazivati na faktičko stanje pre i nakon uspostavljanja njenog režima, a izvan domašaja televizijskih ekrana i medijski fingiranih drama, kojima se glasač ove vlasti drži u stanju potpune nacionalne anesteziranosti.

Do 2012. godine, uprkos jednostranom proglašenju nezavisnosti u Prištini, Srbija je na severu pokrajine posedovala kompletnu ustavno-pravnu i institucionalnu sadržinu i kapacitet. Tamo je postojala civilna zaštita, funkcionalno srpsko pravosuđe, policijske snage u sistemu MUP-a Republike Srbije, te nesmetan platni promet u dinarima i kontrolisani energetski sistem.

Kroz procese, koji su započeti Briselskim sporazumom 2013. godine, a vrhunac svog pogubnog dejstva ostvarili prihvatanjem usmenih i pisanih obaveza iz Vašingtonskog sporazuma, francusko-nemačkog plana i Ohridskog sporazuma, zvanični Beograd je izvršio dobrovoljnu i svesnu razgradnju sopstvenog suvereniteta.

Sistematsko integrisanje srpskih sudija i policajaca u kosovski separatistički poredak, prepuštanje energetskog sistema (Valač i Gazivode), ukidanje tablica i dokumenata Republike Srbije, te konačno, pasivno posmatranje ukidanja dinara i nasilnog upada prištinskih specijalnih snaga u zgrade srpskih opština na severu, ne mogu se podvesti pod kategoriju „taktičkog povlačenja“ ili „mudre diplomatije“.

Sa stanovišta državotvorne logike, reč je o svesnom odricanju od instrumenata efektivne vlasti. Dok u svojim sredstvima javnog informisanja naoko napadala Aljbina Kurtija, Srpska napredna stranka, je, preko Srpske liste, kao svoje filijale, kao i svaki put unazad, i sada dala kvorum za održavanje poslednje sednice skupštine tzv „Kosova“, na kojoj je izabrana nova vlada, ponovo na čelu sa Kurtijem. Dakle, da su poslanici Srpske liste napustili sednicu, vlada opet ne bila izabrana, što bi bio jedini mogući ispravan postupak. Međutim, oni su to ponovo namerno propustili da učine, odnosno to nisu smeli, iz straha od svojih zapadnih mentora.

Birač SNS-a mora konačno da se pogleda u ogledalo i suoči sa poraznom istinom da su svako navodno podizanje borbene gotovosti i medijski ratni bubnjevi služili isključivo kao anestezija za javnost, dok se na terenu, korak po korak, zaokruživala kosovska nezavisnost, uz svakovrsnu prećutnu, ali delotvornu, pomoć i podršku zvaničnog Beograda. Sve to vreme njegov glas je i dalje išao vlasti, iako je ona sprovodila politiku suprotnu njegovim opredeljenjima, a on to ili nije video, ili to što jeste video, iz raznoraznih razloga sebi nije hteo, nije smeo ili nije mogao da prizna, što ga ne opravdava i čime se ne umanjuje njegova lična odgovornost za ovakvo stanje.

Kao drugi stub režimske legitimacije pred biračima predstavljano je insistiranje na ekonomskom razvoju, koji doprinosi napretku domaće privrede. Taj stub se na naše oči urušava pred fenomenom specifičnog ekonomskog kolonijalizma. Suverenitet jedne države ne ogleda se u ispraznim proglasima i od suštine ispranoj retorici, već u sposobnosti da kontroliše sopstvene resurse i donosi dovoljno samostalne ekonomske odluke spram konkretnih okolnosti istorijskog trenutka, koje moraju da budu u dugoročnom interesu sopstvenog naroda. Praksa aktuelne vlasti svedoči o potpunoj kapitulaciji pred krupnim transnacionalnim kapitalom i zapadnim političkim centrima, gde se domaća teritorija i zdravlje građana koriste kao moneta za potkusurivanje i kupovinu političkog opstanka na vlasti.

Slučaj planirane eksploatacije litijuma od strane kompanije Rio Tinto predstavlja paradigmu ovog procesa. Pretvaranje plodnih delova zapadne Srbije u ekološku i rudarsku koloniju, uz grubo ignorisanje postignutog konsenzusa Srpske akademije nauka i umetnosti i domaće stručne javnosti, ogolilo je suštinu naprednjačkog "suverenizma".

Ova strategija pokazuje da vlast funkcioniše po principu sasvim asimetrične, a po suštini potpuno kolonijalne razmene. Naime, zapadnim geopolitičkim centrima nude se teritorijalni ustupci na KiM i prirodna bogatstva u Jadru, uz obezbeđivanje, ali i obezvređivanje domaće radne snage, čije su, ionako niske, zarade subvencionisane novcem samih građana Srbije. Zauzvrat, ti isti zapadni centri moći pružaju prećutnu blanko podršku za unutrašnju autoritarnu vladavinu, gušenje ustanova, potpunu kontrolu medijskog prostora i izborni inženjering. Za svakog nacionalno svesnog birača, ovakav model predstavlja potpuno i neposredno poništavanje ekonomske, ekološke i biološke bezbednosti, a time i suštine države.

U širem, globalnom kontekstu, spoljna politika režima se u javnosti predstavlja kao uspešno balansiranje između Istoka i Zapada, što posebno godi uhu, pogađa takt tradicionalnog glasača, koji je, nesporno, sklon i često opravdano vođen sentimentima ka istorijskim savezima. Međutim, istorijski lomovi u međunarodnom poretku, započeti sukobom između Zapada i Rusije na teritoriji Ukrajine, sa perspektivom njihovog nastavka u drugim delovima sveta u budućnosti, bez izgleda na skoro smirivanje, razotkrili su suštinski lažnu prirodu ove pozicije, a time i njene gotovo izvesne opasne posledice po srpski nacionalni interes. Dok se u prorežimskim tabloidima i drugim medijima svakodnevno plasira histerični proruski i antizapadni narativ, kako bi se zadovoljile emocije patriotskog biračkog tela, zvanični Beograd u ravni diplomatske, političke i ekonomske prakse i suštinskog delovanja uporno i po meni smišljeno i namerno povlači poteze koji su u direktnoj suprotnosti sa takvom režiranom slikom.

Srbija pod ovim režimom u međunarodnim organizacijama i drugim forumima međunarodnih odnosa i politike redovno glasa za rezolucije koje su usmerene protiv Ruske Federacije, čime se direktno podriva sopstvena pozicija u vezi sa teritorijalnim integritetom. Istovremeno, domaća namenska industrija, kroz netransparentne kanale, masovno snabdeva zapadne saveznike municijom i naoružanjem namenjenim ukrajinskoj vojsci.

Stava sam da ovo asimetrično ponašanje nije plod promišljene i principijelne državne strategije neutralnosti, već iznuđeni manevar vladajućeg aparata koji pokušava da od zapadnih činilaca svetske moći kupi sopstveno preživljavanje na vlasti, svestan da isključivo Zapad svo ovo vreme drži ključeve njegove vlasti i moći. Da bi se održao, režim simulira privrženost Istoku pred sopstvenim narodom, dok istovremeno predaje suverenitet i resurse Zapadu, zbog čega mu Zapad toleriše zloupotrebu kvazi-rodoljubive i kvazi-proruske retorike u unutrašnjem opštenju sa narodom. Za svakog svesnog rodoljuba, koji ne pristaje da bude rodoljudbaš, ovakva spoljna politika predstavlja najopasniju vrstu avanturizma, koji Srbiju ostavlja potpuno izolovanom, bez iskrenih i čvrstih saveznika, pretvarajući je u nezaštićeni objekat u globalnoj igri velikih sila.

Sav opisani, dobro osmišljeni i na prvi pogled nedovoljno upućenog posmatrača sriveni, nesklad između praktičnih postupaka vlasti i stavova većine u našem narodu, a posebno većine njenih birača, stekao se u nedavnim događajima povodom smrti i sahrane pokojnog generala Ratka Mladića. Inače nesklon totalizacijama svih osobina jedne ličnosti kroz vankontekstualnu upotrebu pojmova poput heroj ili zločinac, moj jasan stav je da će kritička i iole objektivna istoriografija pokojnog komandanta Vojske Republike Srpske nepodeljeno oceniti kao svetlu i pozitivnu ličnost srpske istorije. Naravno, ukoliko se njegova ličnost i vladanje u izazovnim trenucima te istorije, u kojima je on, za razliku od mnogih, koji su se sklonili na sigurno dok oluja ne prođe, prihvatio da ponese teško breme odgovornosti i dužnosti da doprinese opstanku naroda, kome pripada, budu posmatrali sa srpskog stanovišta.

Naime, nasuprot nepodeljenom pozitivnom odnosu naprednjačkih glasača, kao i većine Srba prema Ratku Mladiću, niko iz najužeg državnog i vojnog rukovodstva nije prisustvovao ni komemoraciji, ni sahrani. I da dodam, uprkos medijskim talambasima, priređena sahrana nija bila sahrana uz državne počasti. To najočitije svedoči o dvoličnom odnosu vrhovnika ove vlasti prema pokojnom generalu, te jednom, najblaže rečeno, neprimerenom i po mom sudu nipodoštavajućem ophođenju prema borbi srpskog naroda za opstanak i slobodu kroz stvaranje Republike Srpske, ali i o jasnom nepoštovanju stavova i vrednosti sopstvenih birača.

Da bih potcrtao dubinu provalije, koja stoji između onoga što vlast lažno deklamuje i onoga što u stvarnosti uporno čini, dužan sam da ukažem i na suprotan primer, po meni pozitivan, političkog delovanja u prethodno izloženom kontekstu. Naime, zbog svojih sopstvenih, prethodno iznetih stavova po ovom pitanju, od kojih ne mogu da odstupim, istakao bih ponašanje opozicione NDSS i njenog rukovodstva povodom ovih događaja, kao i njihove javno iznete stavove o tome, kao uzoran primer praktičnog svedočenja opredeljenja i vrednosti koje se zastupaju.

Takvi postupci govore o spremnosti i odlučnosti da se delom prate ideje koje se u javnosti iznose. Istovremeno, na taj se način pokazuje postojanje jasne svesti o neophodnosti uspostavljanja koherentnog odnosa između zastupanja, ali i sprovođenja u praksi određene politike, sa jedne strane i temeljnih stavova biračkog tela, čija se podrška toj politici traži, sa druge strane, kao nužnog preuslova za stabilnost društva i političkog sistema. I ne samo to, ta je stranka na opisani način ukazala dužno poštovanje prema većinskom razumevanju ove teme u Srba. Jer, hteli mi da same sebe uporno zavaramo ili ne, ne može da se ospori činjenica da većina u ovom narodu, većina pristalica, ali i protivnika vlasti, Ratka Mladića doživljava pozitivno.

Stoga je, paradoksalno, time pokazala da čak i jedna opoziciona formacija više uvažava stavove naprednjačkih glasača, nego što je to sama naprednjačka vlast učinila svojim postupcima u konkretnom slučaju. Što je, samo po sebi, dovoljan razlog da dobro razmisle prilikom odlučivanja o svom glasu na predstojećim izborima.

Upravo iz tih razloga, a zbog potrebe da se bude na visini zadatka u sadašnjem trenutku, u kome su se konačno stekli uslovi za istinsku promenu, daljim istrajavanjem na oštrom opoziocionom delovanju i doslednom protivljenju sadašnjoj vlasti sa srpskog stanovišta treba odlučno da doprinese njenoj smeni. Ni jedan jedini razlog ni na čijoj strani ne može da predstavlja dovoljan, a kamoli opravdan razlog za odsustvo tog doprinosa.

Prema sadašnjem rasporedu figura na šahovskoj tabli srpske politike, ali i sa ničim nezamućenim pogledom na one, po vlast najopasnije, figure nacionalnog pokreta koje su, po mom sudu nerazumljivom i ničim neopravdanom, odlukom glavnog izazivača vlasti žrtvovane i time skrajnute sa table, smatram da bi izostanak takvog nacionalno utemeljenog doprinosa priželjkivanoj promeni ne samo vlasti, nego i uspostavljenog višedecenijskog sistema kolonijalne uprave, uzrokovao nastupanje još jedne teško nadoknadive štete po nacionalne interese.

Ti se nacionalni interesi ne brane samo na geografskim granicama ili u diplomatskim salonima, već unutar samih institucija sistema i u svesti naroda. Ispunjavanje dužnosti doprinosa promeni vlasti o kome govore prethodni redovi je nužan i iz razloga što istinska snaga jedne nacije leži u nacionalnom utemeljenju njene moralne sadržine i suštine, vladavine znanja i vladavine prava, te snažnih ustanova, stoga otpornih i sposobnih da nadžive bilo kog pojedinca.

Nasuprot tome, da bi sproveo u delo naloge svojih zapadnih patrona, režim SNS-a je sproveo proces radikalne personalizacije moći, stvorivši stanje permanentne ustavne anarhije i degradacije svih klasičnih vrednosti društva. Kroz hipertrofiju korupcije, partijsku negativnu selekciju i svesno generisanu estradizaciju javnog prostora putem medija sa nacionalnom frekvencijom, izvršeno je sistemsko kidanje srpskog društvenog tkiva, za koje sada deluje da će ga biti izuzetno teško ponovo povezati u organsku celinu.

Jedan od ključnih metoda opstanka ovog režima jeste unutrašnja pacifikacija naroda kroz svesno podsticanje društvene bezvoljnosti, bezličnosti i besciljnosti. Kada se obrazovni sistem, zdravstvo i državne ustanove stranački instrumentalizuju, a najobrazovaniji sloj stanovništva pogrešnim potezima vlasti ohrabruje na masovni odlazak, država gubi svoju unutrašnju biološku i intelektualnu otpornost.

Putem rijaliti programa i uhvaćeno u tabloidnu paukovu mrežu, planski se ubija dostojanstvo građana i stvara se uverenje da je svaka borba uzaludna, a da je srpski narod nemoćan pred stranim činiocima moći. Vlast smišljeno razara državotvornu svest naroda, sa ciljem da je rastoči nepovratno, do mere neprepoznatljivosti u svakodnevnom postupanju ljudi i odnosima u društvu. Time se zatire svako zdravo seme plodotvornog nacionalnog htenja i pokreta. Građani se smišljeno pretvaraju u beslovesnu publiku svoje propasti, spolja režirane, a od strane domaćih glumaca odigrane, pri čemu će takva publika na kraju biti naterana i da aplaudira sopstvenom, sveopštem krahu. Patriotizam je sveden na folklorna i estradna iskazivanja, bez ukusa, mere i cilja, dok je njegova suština, shvaćena kao odbrana ustanova, nacionalne svesti, kulture i teritorije, skrajnuta van bilo kakvog vidokruga građana, a javno obavezivanje na takvu odbranu i pozivanje na odgovornost za istu gotovo je ostrakizovano.

Kada se podvuče crta ispod višegodišnjeg bilansa ove vlasti, postaje kristalno jasno da je dalja podrška režimu SNS-a od strane nacionalno i tradicionalno orijentisanih glasača postala duhovno, intelektualno i moralno neodrživa, a svakako u nacionalnom i državno-političkom smislu štetočinska. Štaviše, to se kosi sa zdravim razumom i ne može da prođe ni elementarni test logike. Ostati veran stranci koja trguje teritorijom, resursima i dostojanstvom države ne znači biti patriota, već saučesnik u procesu nacionalne izdaje i demontaže. Stoga raskid sa naprednjačkim režimom i uskraćivanje podrške jeste prva i najvažnija dužnost svakoga, ko sebe smatra istinskim rodoljubom, njegov časni doprinos kolektivnoj samoodbrani države i naroda.

Polazeći od iskrene vere u to da kod dobrog dela tih glasača nacionalna savest u jednom trenutku mora da prevlada, smatram da je sada krajnje vreme da prividnu vernost stranci i od toga zavisne lične, statusne i materijalne interese podrede vernosti Srpstvu i državi, kakvu su, siguran sam, njihovi preci imali. Na taj način neće izbrisati loše posledice svojih prethodnih izbora, ali će doprineti početku dugotrajnog procesa saniranja nanete štete. Uz dužnost da upozorim da ova vremena nose sa sobom opasnost da se, ako takva posledica već nije izazavana ranijim odlukama, istom olovkom kojom se u sadašnjim uslovima i uprkos njima, ipak, zaokruži glas za SNS, istovremeno, neopozivo i nepovratno, potpisuje ispisnica iz Srpstva.