Eвропски план код Вучића пролази, видећемо да ли ће код Србије
Од тренутка када је председник Србије казао да је спреман да прихвати концепт европског предлога за Косово, дошло је до озбиљне политичке конфронтације са Новом Демократском странком Србије, а њен председник, Милош Јовановић је, према сопственом признању, био у шоку. Управо је Вучић ове недеље, на ново запрепашћење лидера ове странке и јавности, саопштио да је његов први човек на Косову поднео оставку. Ни после три дана председник Покрајинског одбора Новог ДСС-а се није јавио Јовановићу. Ми смо га информисали да му непознати људи скидају слику и страначка обележја са седишта странке на Северу. Тако је странка која је помпезно отворена пре пола године, ове недеље у Косовској Митровици за једне замрзла своје активности, за друге престала да постоји.
„Мислим да ће не само за Нови ДСС на Косову бити тешко, него мислим и да ће Нови ДСС као такав, претрпети многе ударце и ја лично, али нема љутње, кукања, свако свој посао. Они раде оно што мисле да треба, ми радимо оно што мислимо да треба“, за КоССев говори Милош Јовановић, по други пут за 10 дана. Тада је са оним који му се више не јавља, у редакцију дошао пун утисака које је имао колико је у пар дана путовао широм Косова. Саборац је опијено гутао сваку његову реч.
Неке речи су се у Београду очигледно тешко прогутале – улица и блокада уколико Вучић потпише споразум на основу европског предлога, о томе да власт мора да се мења. Потом и оне о издаји и капитулацији.
У новом разговору каже да није сујетан и да зна шта је исправно, да има виши циљ, те да се понаша сходно сопственим уверењима, али и да разуме правила политичке игре. Та правила нису она које би он увео у Србији, напротив. Али и схвата поруку.
„Биће по заслузи. Мени као човеку, нама као странци, њима као владајућој странци, нама као Србима, свима заједно. На крају, када се подвуче црта, све буде поштено у животу“, више пута је наглашавао у разговору.
Разговор са лидером Новог ДСС-а замишљен да не буде више од телефонске изјаве, а након што је исцепан велики постер с његовим ликом на просторијама странке у Косовској Митровици, претворио се у нови интервју о томе хоће ли Србија прихватити план петорке.
Да ли је угашен Покрајински одбор и да ли постоји ова странка у Косовској Митровици?
Ја то не бих много коментарисао. Мислим да је та ствар свима добро јасна. Ми смо добили много порука подршке од људи са Косова и Метохије, али чини ми се да с обзиром на ситуацију и наше оштро противљење политици Александра Вучића и тој његовој идеји да разговара о плану, који представља имплицитно признање, дакле, предају Косова сецесионистима у Приштини, мислим да би свим људима који су још увек ту, и неким који би се придружили, било врло деликатно да се боре под заставом Новог ДСС, што у Косовској Митровици, што јужно од Ибра.
Чини ми се да услова за рад, политичко деловање странке коју предводим тренутно нема у нашој јужној покрајини, не због одсуства воље, не због људи који то желе и верују у нас, већ због околности које су свима добро познате и на које нећу да се враћам, нити има потребе да прецизирам.
Ко је препрека?
Постављате питање које је реторичко, а све је јасно. То је сада ирелевантно и судбина моја лична и Новог ДСС – не само на Косову и Метохији, већ као странке уопште. Све је потпуно небитно због оног што се спрема. Ја бих волео да грешим у процени ситуације, у анализи крајњег исхода политике Александра Вучића и СНС. Мислим да не грешим. И мислим да је судбина Срба са Косова и Метохије заправо ту у најделикатнијој ситуацији. Наспрам свега тога, ове приче и причице су потпуно небитне. И доле имате једну владајућу странку.
Када дође до овако оштре политичке конфронтације, врло је деликатно јер су околности такве за Србе и јужно и северно од Ибра, да зависе од државе Србије, њених институција. Институције контролише владајућа странка, што је донекле и логично. Када дође до овакве конфронтације, онда није згодно бити на супротној страни, а ја опет немам морално право да било кога излажем – бићу благ – непријатним ситуацијама. Ја то разумем и у својој расправи пре пар дана сам казао да ће се све показати – ко је вера, а ко невера. Једино ми је жао и само о томе размишљам – о судбини ове државе и Србима који нису у централној Србији.
Ако је градски одбор формиран у јулу прошле године, шта је то што се за мање од годину дана толико променило да ми сада кажете врло непосредно како нема услова за рад ни функционисање Новог ДСС на Косову, укључујући и Север?
Видели сте шта се променило. Наш однос се променио и према владајућој већини када је Александар Вучић, од оног састанка са дипломатском петорком, изашао и казао у име свих нас да је спреман да прихвати концепт и ради на имплементацији предложеног споразума – што ми сматрамо погубним. Дошли смо у политички сукоб. Ништа лично ни на једном нивоу.
Дошло је до политичке конфронтације са владајућом већином. Никаква тајна и у крајњем случају легитимно. Да ли бих ја тако радио? Не бих али је то технологија владања. Потпуно разумем ситуацију. Било ми је јасно када је председник државе први изнео ту информацију о чему се ради. Добро, то су њихова правила игре. Идемо даље, немам ту проблем, нити имам љутњу према било коме, нити било кога осуђујем. Ја из Београда немам право морално да осудим. Могу да мислим онако или овако о свему томе, али је све то апсолутно неважно у односу на оно што нас чека наредних пар месеци до краја године, па ћемо се пребројавати, да видимо докле смо стигли сви заједно, као народ и држава.
Ако сам Вас добро разумела, када је председник Вучић за скупштинском говорницом саопштио вест да Ваш председник Покрајинског одбора подноси оставку, и Ви сте били изненађени?
Ја сам је тада први пут чуо и није ми било ни на крај памети да тако нешто може да се деси, али ћу вам одмах и рећи, нисам био ни изненађен претерано. Не зато што сам било шта очекивао, него зато што знам каква нам борба предстоји и каква се средства користе у тој борби. Нема кукања, ни плакања. У политици нема љутње.
Први пут чуо, нисам очекивао уопште, није ми пало на памет али не могу да кажем да је то био, не знам какав шок. Постоје ствари много важније од судбине сваког нас појединачно, а камоли судбина странака. Чини ми се да људи не схватају у каквом смо ми историјском тренутку и шта могу да буду последице предаје Косова и Метохије. Јер – о томе се ради. Ми смо данас дошли у фазу бесрамног и бестидног размишљања – треба ли предати Косово и Метохију.
На независном Косову неће ниједан Србин опстати и то не може ни једна Заједница српских општина, или било шта друго да спречи. На Косову које заживи као држава, а може да заживи само потписом државе Србије, будућност за Србе ће бити више него упитна.
Да кажем још нешто: Даће Бог да о свему грешим али време ће показати све и свачије трагове у снегу. Оно што је до мене, радим најбоље што могу и најискреније.
Када кажете да на независном Косову не могу да остану Срби, са друге стране одбор ДСС престаје да постоји зато што је странка дошла у конфликт са званичном српском политиком, тачније председником Вучићем који прихвата план за који ви сматрате да уграђује додатну циглу у формализацију независности Косова…
…Председник Вучић је изразио спремност да га прихвати, није га још прихватио, иако је то кренуло у том правцу.
Разумем, али онда, како је могуће да дојучерашњи чланови Новог ДСС који живе на Косову, и поклекну, и да су, другим речима, спремни да оду са таквог независног Косова?
Можда немају исту процену ситуације. Можда мисле да то не иде у том правцу за који ја мислим да иде и да можда очекују од своје државе више него што ја очекујем када је у питању косовска политка. Можда је било и притисака, ја то не знам и уопште нећу да учитавам било шта. Оно што могу да кажем је то да нико од тих људи није за независно Косово и нико од тих људи није да се одселе са Косова и Метохије. Сви су ту са породицама. Све су то добри људи, ту нема никакве дилеме. У врло тешким околностима се боре. Ја то ценим. То су честити Срби рођени на Косову, рођени у Југославији, касније можда у Србији и Црној Гори, али држави која свакако није албанска и сецесионистичко Косово.
Можда имају другачију процену од мене и можда верују да се никада неће ништа потписати, можда верују да званична косовска политика Београда ће ипак уродити неким плодом. Ја на то не могу да утичем, нити могу да се љутим. Све је у реду.
Шта вам кажу Ваши дојучерашњи саборци са Севера, јужно од Ибра? Да ли сте се са неким чули? Разумела сам да Вам се Борис Јанићијевић није јавио?
Да, искључен му је телефон, ја сам два дана покушавао. После сам чуо и неке његове коментаре. И то разумем. Са некима сам се чуо. Неки изражавају спремност да се боре и даље, али ја мислим да у тим околностима то није, нећу рећи – претерано мудро, већ да није изводљиво. Као што сте ми и Ви рекли, ја то на пример, нисам знао, са просторија се већ скидају обележја Нове демократске странке Србије. То раде неки људи непознати.
Не можете под очигледним притиском да радите и не можете да доводите људе у ситуацију која може бити за њих непријатна у било ком погледу. Нама је стигло на десетине порука подршке људи са Косова и Метохије. Ја сам чак Борису послао поруку братску, пријатељску, све разумем, све ОК, али добро, све ће доћи на своје.
То вам је сада само део те велике трагедије коју живимо, коју смо почели да живимо и која ће се распетљавати у наредних месеци. Борићемо се да судбина Срба и Србије буде ипак што боља, за наш народ у целини. Разумите ме, ја бих могао много тога конкретније да вам кажем, али нити би било продуктивно ни за кога, нити би било добро за српске националне интересе, нити за српски народ доле, ни за моје симпатизере.
Утисак дела јавности овде је такав да је Нови ДСС могао да постоји док је постојало зелено светло Српске листе и Александра Вучића. Онда када Александар Вучић и Српска напредна странка не желе више Нови ДСС у Косовској Митровици, њега више нема. Је ли то тачан утисак?
Па јесте, али немам ја проблем са тим. Апсолутно јесте. Ја никад нисам крио да бих волео да Александар Вучић мало више послуша оно што ми сматрамо да је исправно за Косово. Ја никада нисам имао проблем ни са ким из Српске листе. Ја сам чак и вама рекао да ја немам проблем са концептом Српске листе. Мислим да Срби доле треба да буду уједињени. И када смо правили Нови ДСС, нама није била идеја да то исто реметимо. Проблем је онда када то јединство, осим што понекад лоше функционише, крене да подржава политику са којом се не слажемо. И ми смо од старта рекли људима из Српске листе и сам Борис Јанићијевић, док будете радили, а ми сматрамо да је то добро што ви радите, ми ћемо то подржати.
Када су биле барикаде, ми смо имали наше људе на барикадама. Борис Јанићијевић је исто организовао смене. Ја мислим да је то било добро. Мени се не свиђа што су барикаде уклоњене. Могуће је да грешим, али говорим оно што је моје уверење и анализа ситуације.
Али исто тако су знали, то је речено – ако кренете у неком правцу који ми сматрамо да је погубан и погрешан, ми ћемо бити на другој страни и тако се и десило, на жалост, тако да Ваш утисак је суштински тачан, али ја немам проблем с тим.
Ја сам после избора 2022, на конкретно питање у изборној вечери ‘да ли бисте у коалицију са СНС’ – рекао да немам проблем, само је питање политике. Ако се сложимо у вези са политиком коју ћемо водити, не само косовском, него свеопштом. Ја у том смислу немам било какву мржњу, нити љубав. То сам рекао Александру Вучићу директно у скупштинској расправи.
Не ради се овде ни о чему личном. Ради се о нашим националним интересима и борби за Србију, тако да је Ваш утисак тачан и баш зато што је тако, без обзира на то што се људи јављају и што би преузели штафету, сматрам да у овом тренутку нема адекватних услова за политичко деловање Нове Демократске странке Србије у нашој покрајини. Можда ће се то променити у будућности, можда неће, видећемо. За сада ћемо на неки начин замрзнути своје активности у својој јужној покрајини.
На Косову, али не о Косову?
О Косову никако. Ја ако замрзнем то, ја ћу престати да се бавим политиком. Косово се тиче и ваше судбине и свих Срба који живе доле, тиче се државне територије. Али чак премашује све то. Тиче се косовског завета, али премашује чак, нећете веровати, и ту врсту вертикале, која јесте и најозбиљнија вертикала васколиког народа и српске националне културе. Тиче се заправо једног коначно посртаја, да не кажем покоравања Србије или не. Предамо ли Косово, ми ћемо потврдити да смо народ који је изгубио сваку амбицију да значи ишта у историји овог света и који је потпуно одбацио идеју да тежи да кроји сопствену судбину, што нас је као народ красило од када постојимо.
Ја све поштујем, али знате, у овом би се изједначили Срби са Словенцима, Хрватима, Словацима. Немојте мислити да ја сада имам некакво лоше мишљење о овим народима, немам, али нису сви народи исти. Као што нису ни сви људи исти.
Нема свако прве савезничке победе у Великом рату. Нема свако државу с краја 19. века у Европи, српски народ има и то две – и Србију и Црну Гору. Ми смо се побунили мало пре против Турака него Грци. Нема свако такву средњовековну културу, 800 година стару аутокефалну цркву. Шта хоћу да вам кажем? Нисам од оних – Срби народ најстарији, најбољи, најпаметнији, али то јесте народ који је увек имао слободарски дух са којим се изградио. Плаћао је велику цену за своју слободу и независност. Ова предаја би била заправо потирање и негација свега тог. То би била негација сваке жртве која је дата за Косово и Метохију од 1389. до 1999., да не причам о 2004.
Постоји озбиљна контрадикција у овоме што ради ова власт са једне стране – дајући имена булеварима Хероји Кошара, снима филмове, што треба урадити, али то све губи смисао ако ви, са друге стране, предајете то исто Косово и Метохију и обесмишљавате то што радите, сваку смрт или проливену крв за то исто Косово и Метохију. Једно друго потире.
Не само што ће ово растакање да се настави, од Републике Српске до централне Србије, него у том психолошком, духовном смислу ћемо пасти толико да је питање да ли ћемо, и ако буде уопште услова, када ћемо моћи да повратимо неку врсту амбиције. Губе се ратови, територије, али када изгубите вољу, амбицију да као народ нешто значите и мењате, онда сте дошли до конца. Свака борба је борба воље и само воље. Када вам се воља сломи, све сте изгубили неповратно. А ја се плашим да би разарањем косовског завета, а то би значило ова добровољна предаја КиМ, воља српског народа била за вјек и вјекова сломљена и некакви Срби би опстали у неком мањем броју и територији али то више не би био исти народ.
На пример, неки који су можда и пред првом препреком постављеном од стране својих сународника пристали да им све те вредности које баштини Ваша странка, а чије су били део, нису биле довољне да…
…Па не бих ја тако оптуживао. Можете ставити и мени на рачун, а што ја нисам урадио нешто још жешће. Хоћу да кажем, не треба судити никоме. Са Петром Петковићем сам на Косову преко ДСС био толико пута, па му то није сметало да ме блати и пљује последњих година када бих рекао нешто што се не свиђа Александру Вучићу. Ја такве ствари, рецимо, нисам никада радио, али у политици сам видео и слабост људи. Ни сам не знам које су моје границе. Зато вам кажем, не треба судити, не мора свако да буде ни херој. Можда нисам ни ја, нико не зна како би реаговао у неком сукобу или под претњама, не кажем да је то било. Као народ ће нам бити по заслузи. Свако ће се борити онолико колико сматра да треба и ту сам спокојан.
Дезорјентисаност са размагнетисаном националном бусолом
Када већ говорите о изврсностима српског народа и у чему се, кажете, ми разликујемо у односу на остале, ређате вредности које смо баштинили и кроз какве смо историјске тренутке прошли, иако се удаљавам од теме, морам да приметим – зар Вам онда није пало на памет то да са свим што сте излистали, такав слободарски народ, са светским заслугама – за само једну деценију доспе у ситуацију да му остане једна Сребреница или злочини на Косову, којих јесте било, и то у три месеца? Дакле, како је могуће да неко ко је био на правој страни историје и доприносио светској и цивилизацији и слободи, у великим ратовима, подносећи и сам велике жртве, за једну деценију доспе у ситуацију да практично своју браћу и грађане у сопственој земљи убије? И колико год била супротстављена тумачења ових догађаја, не споре се чињеница да је жртава било?
Разумео сам Вас, али се суштински не слажем. Разумео сам питање. Ми смо 30 година изгубили све и ми смо највеће жртве, а то објашњавам једном историјском најпогрешнијом одлуком српског народа а то је 1918. и уједињење и стварање Краљевине СХС, па потом Краљевине Југославије од ’29, па комунизам. Ми смо се национално дезорјентисали у потпуности и онда смо платили цену деведесетих година. Потпуно дезорјентисани са размагнетисаном бусолом националном, без истинског националног програма – ушли смо у тај завршни период. Тај нас је 20. век коштао много. То су дисконтинуитети.
Ми дан данас не можемо до краја да се опасуљимо да се национално, идентитетски, идејно утемељимо. Имате и даље и много југословена и имате и ово што сте и Ви рекли и верујте, није ово критка ни Вама, ни вашој кући, немојте погрешно да ме схватите, имате глобалисте, прозападно орјентисане људе итд. који стално беже од утемељења у самом себи, самопорицање.
Спомињете Сребреницу, или злочине на Косову. Да је било злочина – било је. Било их је са свих страна. И Срби нису крили своје злочине. О њима причамо отворено. Судило се овде људима док други славе злочине. Хрвати и дан данас славе Олују, која је била највеће етничко чишћење у том рату. Срби су поражени, нема их више у Хрватској. Срби са Косова и Метохије одлазе, све их је мање. Било је злочина али је било и злочина против српског народа и на Косову, у БиХ и наравно у Хрватској. Нема рата без злочина. Сви су правили злочине у сваком рату. Праве их Руси у Украјини, праве их Украјинци у Украјини, правили су их Французи у Алжиру, Алжирци у Алжиру, Вијетнамци и Американци у Вијетнаму, Америкаци са домаћим становништвом које су ставили у резервате, Британци где су стигли правили су злочине. Рат, сам по себи, када отпочне, знајте по аутоматизму да ће злочина бити, јер су људи људи. Зато је главно питање ‘како је до рата дошло’. Највећи злочин у рату је злочин против мира или само започињаје рата. Е ту Срби немају никакву или, ако имају, свакако имају најмању одговорност.
Полазећи са Вашег становништа о изврсности српског народа током дуге историје, и не умањујући сопствене жртве, и патњу кроз коју је сам српски народ прошао, а посебно уз пијетет свим тим жртвама које је српски народ поднео, ево само да узмемо случај Првог светског рата, како је онда могуће да за тако кратко време српски народ дође у ситуацију да страдају цивили другог народа?
Све се слажем када је питање конципирано тако банално – ако уђете у базен – поквасићете се. Хоћу да кажем да се нису Срби срозали зато што је било злочина са његове стране, са других страна понекад и много више…
…И зар треба да се поредимо са тиме, где је било више…?
То је људски. Са антрополошког става, немате народ који у рату није начинио злочине. То не постоји. Није нас то срозало више. Зато долазимо до момента, немојте се љутити, како се дође до рата, ко је одговоран за рат – ту Срби, уз дужно поштовање, могу најмање да се окриве. Ми смо историјски бранили наша права и слободу, послератна дешавања јесу другачија прича, она јесу окрутна, трагична али су и банална, тако је свуда. Али то не умањује и нашу славну историју.
Не негирам, питам само како је онда могуће да са тако славном историјом дођемо у ситуацију да ће нова послератна генерација албанског народа да запамти то да је неко, носећи српско обележје ушао у село, опљачкао, запалио и убио цивиле?
То питање можете сваком народу да поставите, почев од Енглеза, Американаца који су побили читаве цивилизације, ми барем нисмо вадили органе…
…Ако ће то да Вас утеши да се поред убијања нису вадили органи….
…Није утеха али немате шта да се тешите тиме, банално је то да у рату постоје злочини. Не треба их оправдавати, немојте погрешно да ме схватите, не оправдавам ниједан злочин, али немам ту врсту наивности да може иједног рата бити без жртава, при том не мислећи и да их је било толико. Молим вас да ме не схватите погрешно када кажем да не постоји оружани сукоб на планети који је прошао чисто. Просто, то не постоји. Ми смо убијени на други начин – у појам. Дан данас не можемо да се саставимо. При том, ја бих волео да на овом свету постоји нека еволуиранија врста па да онда могу да схватим такво питање.
Па ето, нека онда буде питање неком ко баштини косовски завет, ко је растао с вредностима као што је чојство, или на речима патријарха Павла да је најважније сачувати другог од себе, по сваку цену, шта год подносили. Колико год жртава да смо поднели, зар нисмо већи тиме ако смо другог сачували од нас?
Ја се потпуно слажем са вама, ја само мислим да у рату, а нисам ратовао, о њему сам искуствено слушао, учио преко других извора, само мислим да оно што је надљудско, није увек лако остварити, али то не важи само за Србе. Нисам рекао да су Срби надљуди, нити неки други надљуди.
Само што неки други верују да смо вреднији од других… али ево, да Вам поставим апстрактно питање а Ви да конкретизујете одговор: Куда иде овај наш брод? Шта су Ваша предвиђања, на пример, до 2025? Где су Срби на Косову и Метохији и где је Србија?
Искрено не знам, зависиће пуно. У контексту рата у Украјини, не могу чак до краја да искључим ни опасност од употребе нуклеарног наоружања. Не мислим да је то извесно, нити вероватно… Ретко ко може ту да устукне, рат од почетка ексалира, али ако оставимо Украјину по страни, ја стварно мислим да ми живимо декаденцију цивилизацијску и да је западна цивилизација можда у највећој декаденцији. Мислим да чак и овај рат који се води је добрим делом и цивилизацијски рат. Зависиће много од тога којим путем ће кренути човечанство.
Што се нас Срба тиче, нисам рекао „изврсност“, ја сам рекао „славна историја“, „слободарска традиција“, а нама управо фали изврсности. Нама је ниво срозан до крајњих граница. Од расправе и дискусије, високог школства па надаље, ми смо озбиљно пали у свему. Косовско питање ће такође дати одговор на то да ли смо још увек народ. Ако смо још увек народ, онда имамо осећај колективне припадности, онда ће бити солидарности и схватања да се и ми интегрално бранимо, или да интегрално губимо као народ. Онда ће бити и националне амбиције. Знате шта је национална амбиција? Није само територија да сачувате Косово и косовски завет, већ да понудите људима врхунску културу, да имате сјајне сликаре, издавачку делатност, високо технолошку иновацију, праве људе на правим местима, меритократију – да не иде према партијској линији, него да најбољи људи буду према заслугама на правим местима, да имате све оно што чини уређено друштво. Не може се досећи перфекција али треба тежити да све што радите, радите најбоље што можете.
Треба тежити али се то није применило у случају рада Ваше странке на терену?
Није, али су то околности, зато кажем да треба тежити. Не треба губити амбицију. Питате ме где ћемо бити. Па бићемо на месту које заслужујемо. Ако се тргнемо коначно и схватимо да овако идемо директно у нестанак, онда ће тако и бити. Ако се до ’25 пробудимо и не будемо Срби као Срби, остаћемо без Косова и Метохије, Република Српска ће бити већ на заласку, имаћете нове тенденције територијалне претензије у централној Србији, нећемо бити у ЕУ, а и кад би били неким чудом, то ништа не значи. Сувише мало знамо о ЕУ и сувише је идеализујемо.
Цела та прича једних о Бриселу, других о Москви и Вашингтону, јесте бежање од одговорности нас грађана Србије, као народа. Ми бежимо од одговорности, као да смо некако инфантилно се подмладили у најнегативнијем смислу, па тражимо ментора родитеља, те ће сад то бити Бирсел. ‘Кад будемо чланица ЕУ све ће бити боље’. Неће ништа бити боље, ево ја да вам кажем сада: биће боље онда када ми мало више почнемо да радимо на себи.
Вучићева технологија владавине која се мени не свиђа пролази јер ми то допуштамо. Док будемо допуштали и док буде оваца за шишање, биће шишања вуне.
Ако нас ови догађаји не тргну, то ће бити слика Србије са све мање људи и солидарности. Бићемо увек нешто између сиромаштва и средње класе, али ћемо бити небитни, сићушни, на периферији евроатлантског, иначе декадентног света. Изгубићемо сваку самобитност и изгубићемо сваку историјску специфичност која је обликовала Србе као Србе, ни на истоку, ни на западу. У мањем броју са мањом територијом са потпуно нарушеним идентитетом, утопићемо се у периферију евроатлантског света и то ће бити неславан крај једног некад славног народа. Ја се борим против тога, борићу се до краја, васпитавам своју децу против тога. Где год да завршимо, биће заслужено.
Хоће ли Вучић да прихвати европски предлог?
Ја мислим да ће он, и најмању концесију у смислу да нестане она одредба да се Срби неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији, уколико би се то избрисало, да би он то одмах потписао. Ја то мислим.
Да ли мислите да је извесније то да овај папир прође или не прође у Београду?
Ја мислим да је извесно да пролази. Већина његових и он сам, мисли да неће, с тим што се, то што он тврди да неће, коси са оном његовом јавно изреченом реченицом да смо спремни да прихватимо концепт и да радимо на његовој имплементацији.
Моја процена је да су шансе за преокрет код њега непостојеће. Овде није само питање споразума, овде је питање да један колосек изместимо на други колосек. Са блажим описима или не, он само води признању Косова од стране Србије. То г. Ескобар не крије, не крије ни шта је циљ. Ако форма буде мало блажа, мислим да ће то отворити врата Вучићу да то потпише. Ако буде стриктно и тешко за њега, онда ће се мало двоумити, али оно што сигурно знам је да неће правити преокрет и окретати леђа и рећи – ‘ово не може бити предмет договора. Можемо расправљати о нечему другом, не о овоме’, то се неће догодити јер да је могло да се догоди, већ би се догодило. Од 2012, до данас је било више од 10 година и зато ја више не верујем. Није да сам нешто пуно веровао, али сам се надао. Не можете стално да купујете време, јер тако, мало по мало, дајете и при том, нисам сигуран ни да се куповало време са неком прецизно визијом – шта и како даље када је у питању Косово.
Део јавности је стекао утисак о координацији између група десно оријентисаних странка и председника са оним перформансом у скупштини, како би се председнику отежао посао управо у вези са прихватањем предлога?
А шта би био циљ, да он нама тражи да му отежамо посао?!
Свесни сте да постоје таква мишљења и она су се чула протеклих дана. Из Ваших одговора ја стичем утисак да је председник био веома љут. Да ли је то тако?
Па сада да ли је веома, или да ли је љут због мене, то не знам. Али рећи ћу вам одмах, никакав договор не постоји, нити га има, а волео бих. Ја бих волео да такав договор постоји, јер би то онда значило да он ипак ради на томе да то не потпише. Кажем, од тога нема на жалост ништа. Да се тако хтело, одавно би се радило другачије. Али то показује слабост нашег аналитичког размишљања. Толико се упало у нека суманута учитавања и ријалити.
Ја сам за ових шест година од када сам дошао на чело странке, био и Вучићевац, и шпијун француски и овакав и онакав, нападали су ме са свих страна, постао сам и сексиста у међувремену, свега је било. Узмите моје говоре од пре десет, 12 година и данас, све је исто у реч. Једна странка у животу, ниједна друга. Учланио сам се у странку, сада је водим, колико ћу да је водим, питај Бога, небитно је то. Немате доследнију, чак ни искренију политичку фигуру.
Ја сам рекао да не бих имао проблем да радим са Александром Вучићем, али требало би се сложити око политике. Зашто сам спомињао њега? Ја знам шта Ђилас мисли о Косову и Метохији, шта мисли Грбовић, Лутовац… Мени је Млађан Ђорђевић рекао, то сам написао јавно, па сада могу и да кажем, рекао је – Вучићу треба помоћи у издаји, а ја сам хтео да помогнем Вучићу и неиздаји у борби за Косово. Ја бих пре то радио, не само Вучићу, него било коме. Ево вам нашег рада на Косову и Метохији. Ја немам проблем да подржавам Српску листу, то вам отворено кажем, могу да имам проблем са начином на који раде, али док раде оно што ја сматрам да је добро, у оном највишем смислу, не сматрам да је добро све што раде на терену, али ту сам да помогнем, али онда када сматрам да раде лоше, успротивићемо се као што смо се успротивили, добили одмазду, видели сте каква одмазда.
Другим речима, Вучић није очекивао ону врсту, назовимо га, напада странака и Ваш излазак и поруку о „капитулацији и издаји“?
Од нас свакако није био обавештен! Да ли је био обавештен од структура, надам се да јесте, да будем сасвим отворен, јер ја волим када држава ради свој посао. Држава мора да прати и ја немам проблем с тим. Ми нисмо хтели никакав инцидент да правимо, нити смо га направили. Ни до каквог физичког контакта није дошло са наше стране. Једини физички контакт који је уследио је то што сам ја одгурнут био у тренутку када сам био леђима окренут председнику Републике.
Био је само један договор код нас: нећемо да дозволимо да нам се не да реч. То су иначе услови који су неједнаки. Председник Републике може да говори до миле воље и у реду, ми то прихватамо. Не прихватамо само једну ствар: Ако постоји повреда пословника, дајте да је рекламирамо, ако имамо право на реплику, дајте нам реплику. Прошла косовска расправа није поштовала те процедуре и тад’ смо били релативно толерантни, сада након свега смо се договорили, људи реагујемо, нећемо да будемо баш овце за шишање.
Прилично сам имун на нападе, али сам видео шта су писали. Нико није насрнуо, нити је имао идеју да насрне на председника. То је смешно и то је најјефтинија бољшевичка пропаганда. Али је то опет срозавање нивоа и технологија владавине и жао ми је што ипак има људи који на то наседају и која је ужасно погубна и која ће имати далекосежне последице. Не можете стално да срозавате и најгоре тражите од људи.
Рекао је Александар Вучић нешто врло занимљиво, често оно за шта је он директно одговоран – пребаци на другог. Он нас је прозвао антидржавном опозицијом што мени не смета, јер знам шта сам и ко сам. Али једино антидржавно дело и антидржавни елемент у целој овој причи протеклих дана о Косову и Метохији је његова изјава након састанка са дипломатском петорком: Да смо спремни да прихватимо концепт и радимо на имплементацији предложеног споразума. Тај споразум је противуставан, та изјава је била на ивици државног удара и ником ништа, а онда сам ја антидржаван. Али, прихватам јачи су, ми смо слабији, али ћемо се борити и свесни смо тога.
Али ако сте већ знали да је јачи и да сте свесни те јачине, и да не желите да изневерите своја уверења, знали сте да ће инцидент у скупштини искористити и ставити у први план, зашто сте му то дозволи?
Па не могу ја да радим ништа зато што је неко јачи. Шта год ми урадили или не урадили, он ће то представити како год хоће.
Шта вас је потакло да изађете, осим разлога што Ви верујете да се ради о издаји, то је јасно, али каква је идеја била иза тог перформанса у скупштини?
Али није био перформанс.
Добро, онда нека буде аутентична реакција дела посланика на шта имате право с обзиром на слободу изражавања и говора, али зашто?
Једноставно је кренуло. Бошко Обрадовић је имао свој говор, они су непрестано добацивали, људи су из наших групација дигли руке да кажу да постоји забрана добацивања која се никад не примењује када долази са друге стране, то грађани не чују, мене то не деконцентрише, али је то ружно. Мени чак добацују на оно што говорим и то ми је у реду, дође нека врста дијалога иако није примерено, али овде добацују све и свашта. Неколико њих је дигло руку због повреде пословника и Орлић није хтео да да и кренуло је мало по мало. Вратите снимке и видећете да Војисав Михаиловић и ја последњи устајемо. Сви су устали око нас. Овде имате проблем да ако седнете, онда више нећете имати реч, имаћете нападе на које нећете моћи да одговорите, а тема је сувише важна и ми смо се договорили – неће моћи да нам одузимају реч. Дакле ништа преко тога. Онда је то ескалирало али суштински је било обично кошкање.
Јачи су у сваком погледу, имају моћ, финансије, медије, ако треба и јаке момке – поштујем не буним се. Добијем батине, али идем даље. Ја се више вероватно нећу појавити ни у једним медијима, али ћу ићи у народ на трибине. Ми бранимо оно у шта верујемо, мени је савезник увек народ, можда ми будемо јачи на крају приче, можда нас потуку, на нама је да се боримо и борићемо се и врло брзо имаћемо трибине. Знам за шта се борим.
Али кунем вам се, могу да буду 10,000 пута јачи и да нас газе, имам ја пар људи који ће ићи до краја, па нека нас изгазе, ми смо се борили али нисам сигуран да то може да прође и не би Вучић био онако нервозан. Можда код дела својих људи, пошто видим и код њих неке фракције – је то легло. Српски народ је чудо! Можда се нисмо баш толико угасили и пропали. На нама је да радимо, па ћемо да видимо. Овде се прелама много више. Прелама се судбина вас који сте доле, али се прелама и судбина Србије.
Неспокојан сам месецима због овог што се припрема. Ако ми то себи дозволимо, не знам како ћу васпитавати децу као Србе. Како ћу да васпитавам Лазара и Душана да су припадници једног великог народа?
Питаће ме – ‘тата зашто су дали Косово а трепнули нису’? Па шта ја да му кажем?
У сличном тону је говорио Срђан Миливојевић како сте његов говор оценили?
Е нисам га чуо, речено ми је да је добро говорио. Знам зашто се боримо и уопште ме друго не занима.
