Сарадња са ЕУ, али не и чланство

Истина је међутим да о такозваном  "европском путу 
Србије" грађани ове земље и српски народ никада нису били питани. 

Изостанак јавне расправе о европским интеграцијама Србије сам је по себи скандалозан и искључиво показује недозрелост српских елита и потпуно одсуство поштеног односа према српским грађанима. У ситуацији када се  поуздано зна да на том "путу" Србија засигурно много губи, изостанак јавне расправе је штавише недопустив.

Оно што се поуздано зна јесте да Србија не може да постане чланица ЕУ а да претходно не прихвати сецесију своје јужне покрајине Косова и Метохије и уопште узев, победу политике Запада на Балкану. Поуздано се зна да, улазећи у државолику организацију која се отворено спрема за рат са Русијом, Србија неће више моћи да води самосталну спољну политику. Такође је јасно да многе привредне гране, попут српске пољопривреде, неће моћи да издрже утакмицу на европском унутрашњем тржишту. О имиграционим токовима који би се неминовно увећали  и такозваним европским вредностима чији се највиши идеали оличавају у суманутим појавама родне недиференцијације и које у потпуности  разарају природан поредак ствари,   узалудно је трошити речи.

Не воде сви путеви ка бољитку нити се држава може водити по принципу "куд сви Турци, ту и мали Мујо". Зато, када је Србија у питању, европски пут несумњиво представља странпутицу које, као озбиљна нација, морамо постати свесни. И зато је сарадња са ЕУ неминовна,
 у многим сегментима изразито и пожељна, али се може и мора одвијати без формалног чланства.