Пандуревић: “Девети јануар најзначајнији дан у историји Срба Босне и Херцеговине“ (видео)

Некадашњи официр Војске Републике Српске (ВРС) генерал Винко Пандуревић истакао је да је 9. јануар 1992. године, дан када је у Сарајеву створена Република Српског Народа Босне и Херцеговине, најбитнији дан у историји прекодринских Срба.

Он је подсетио да Српска не може да се сматра „геноцидном творевином“ због чињенице да је створена у миру и да се злочин у Сребреници десио 1995. године и додао да он није настала „као нечији хир“ већ као „жеља народа“ и као „гарант његовог опстанка“.

„Српска је створена после прегласавања посланика српског народа у Народној Скупштини Босне и Херцеговине и мајоризације од стране представника друге две нације“, навео је генерал Пандуревић гостујући у подкасту „Политика на српском“, у организацији Фондације „Слободан Јовановић“.

Према његовим речима „Дејтонски мировни споразум је донео признање Српске од стране међународне заједнице“, а према том споразуму одређено је да „ни Босна и Херцеговина не постоји без њена два ентитета ни ти ентитети без ње као државе“.

„Проблем је у томе што данас све три стране тумаче тај документ из Дејтона на свој начин. Бошњаци се надају унитарној држави, Срби би да не признају ништа од заједничких институција, а Хрвати су се надали још 1995. године да ће њихов део земље да буде у некој врсти конфедерације са Хрватском“, тврди генерал Пандуревић.

Он је рекао да реалности треба приступити на сасвим трезвен начин и да међународне документе „треба читати рационално“.

„Сматрам, такође, да Хашки трибунал није довео до међунационалног помирења, али да му то није ни био задатак зато што је задатак сваког суда да суди и пресуђује, а не да мири завађене стране“, навео је генерал Пандуревић.

Говорећи о ратном злочину у Сребреници јула 1995. године, он је оценио да се о „Сребреници много причало, мање казало, још мање прихваћено као тачно“.

„Нисам правник по професији и не желим да улазим у квалификацију тог ратног злочина. Могу да кажем са сигурношћу, као учесник операција заузећа Сребренице и Жепе у лето 1995. године да је та акција била нужна и планирана и да не постоји ниједна одлука команданата ВРС уочи операције која је подразумевала спровођење ратних злочина над муслиманским становништвом“, поручио је генерал Пандуревић.

Објашњавајући историјски контекст догађаја у енклави која је пала у српске руке 11. јула 1995. године, он је најпре предочио да је то крај тешко пострадао од усташа још у Другом светском рату и да је у војним плановима муслиманског руководства источна Босна била од виталног значаја да би се предвојили Срби преко Дрине од тадашње СР Југославије.

„Успешним акцијама ВРС ми смо још 1992. године успели да муслимански војни утицај у том региону сведемо на врло малу меру. Тада је, уз посредништво миротвораца, потписан споразум о Сребреници као о демилитаризованој зони. Међутим, муслиманска страна није поштовла споразум о разоружавању својих припадника у енклави“, рекао је генерал Пандуревић.

У лето 1995. године, према његовим сазнањима, ситуација је постала драматична. У Хрватској су планирали „Олују“, АРБИХ се спремала за деблокаду Сарајеву и за пресецање српског коридора код Брчког.

„Због тога тврдим да је заузеће Сребренице било нужно“, истакао је генерал Пандуревић и додао да не зна „ни ко је одлучио да стреља пар хиљада муслиманских заробљеника ни ко их је стрељао“.

„Оно што знам је да су се дешавале заиста ружне ствари после тога у источној Босни око прекопавања муслиманских лешева. У то време ја сам био већ на фронту у Босанској крајини“, завршио је причу о Сребреници генерал Пандуревић, уз опаску да је и у пресуди Међународног суда правде 2007. године у процесу Босне и Херцеговине против Србије написано „да политичко и војно руководство Српске није имало никакве геноцидне планове“.

Генерал Пандуревић је закључио да је 20 дана после Сребренице заузета Жепа, још једна муслиманска енклава у источној Босни, да се поступци ВРС након заузећа тог подручја у хашким документима готово не спомињу и да ту нису почињени никакви ратни злочини.