О доласку страних приватних унниверзитета у Србију
„Захвалан из све душе Богу и свим добрим пријатељима мојим, који ми саветима и услугама помогоше да стечем своје имање… благодаран Србији која ме је примила као свога грађанина… у којој сам целога века радио и текао, уверен да наука и привредни рад, уз неговање младог нараштаја најјаче потпомажу правилан и сталан напредак свакога народа и најбоље обезбеђују будућност народа, културну и политичку, оснивам Задужбину под именом Задужбина Луке Ћеловића Требињца, београдског трговца.“ Наведене речи потекле су из пера Луке Ћеловића Требињца, великог српског трговца, задужбинара и добротвора, који је 1925. године тестаментом своју заоставштину оставио Универзитету у Београду.
Тачно један век касније, председник Републике Србије, Александар Вучић, најављујући долазак страних приватних универзитета у Србију, а све услед, по његовом мишљењу, недовољно доброг квалитета српских државних универзитета, изјавио је следеће: „Урадићу то, таман да им буде први разлог за стрељање кад победе на изборима.“
Апсолутно се разуме да нико не жели председнику Републике, нити било коме другом смрт. Питање је како смо за само 100 година прешли пут од тога, да најбогатији Срби остављају Универзитету у Београду своју имовину у тренутку смрти, до тога, да председник Републике Србије жели да исти тај Универзитет у Београду, као и друге државне српске универзитете, учини високим школама секундарног значаја у држави која им је оснивач, чак и по цену смрти, како је то сâм изјавио?
О генези маћехинског односа разних власти према српским државним универзитетима могло би се много написати. Ипак, чини се да последњу епизоду у овом низу треба везати за јесен 2024. године, за време непосредно пре отпочињања студентских блокада, и за један неуспешни предлог коалиције окупљене око СНС да изменама Закона о високом образовању у Србију доведе стране приватне универзитете. Како владајућа већина никада није дефинитивно одустала од ових законских измена, а о којима су, у готово двогодишњем периоду, у више прилика говорили њени истакнути представници, требало би указати на анализу ових предлога. Противљење које су према њима истакли запослени на државним универзитетима не представља одраз страха од конкуренције, како се то неретко истиче, већ стрепњу од уништавања високог образовања у Србији, које има традицију од скоро два и по века, те противљење гажењу Устава и закона ове земље.
Предложена законска решења, која би представљала правни основ за долазак страних универзитета у Србију, а за која се залаже председник Вучић, неуставна су и незаконита, јер би се њима високошколске установе које су акредитоване у Републици у Србији довеле у неравноправан положај у односу на иностране високошколске установе. Наиме, стране високошколске установе које би дошле у нашу државу не би подлегале правилима акредитације прописаним законима Републике Србије, већ би у односу на њих била прихваћена акредитација оних држава у којој имају своја седишта. Такође, студијски програми који би били у примени на иностраним високошколским установама које би добиле дозволу за рад у Републици Србији не би подлегали никаквој провери квалитета и садржине од стране домаћих институција, јер би се њихова акредитованост исто тако проверавала у односу на то да ли је добијена у држави њиховог седишта. То уједно подразумева да се просторни и технички услови и уписна политика која би била спровођена на гостујућим, иностраним виокошколским установама, не би били доследно спровођени као када је реч о домаћим високошколским установама, јер би ти услови били дефинисани уговором између Министарства просвете и иностране високошколске установе, што представља значајан коруптивни ризик. На овај начин у потпуности би се обесмислила овлашћења Националног тела за акредитацију и обезбеђење квалитета у високом образовању, које је у складу са Законом о високом образовању једино тело које је овлашћено да врши проверу квалитета високошколских установа и јединица у њиховом саставу, вредновање студијских програма и обезбеђивање квалитета у високом образовању.
Предложено законско решење је неуставно и незаконито и зато што доводи наставнике и сараднике на српским високошколским установама у неравноправан положај у односу на колеге који би изводили наставу на иностраним високошколским установама које добију дозволу за рад у Србији. Наставници и сарадници запослени на српским високошколским установама у обавези су да испуне строге услове предвиђене законским и подзаконским прописима да би могли да обављају наставну и научну делатност, те је за њихове изборе у наставна и научна звања потребно да прођу строгу проверу предметних наставника, наставника са исте Катедре, Научно-наставног већа матичног факултета и на крају одговарајућих тела самих универзитета. Оваква обавеза не би постојала за наставно особље на иностраним високошколским установама које би добиле дозволу за рад у Србији, јер би њихово ангажовање било утврђено уговорним односом између Министарства просвете Републике Србије и иностране високошколске установе. Нереално је очекивати да ће запослени на иностраним високошколским установама у државама у којима су оне акредитоване своју радну и професионалну будућност изместити у Србију, а квалитет високошколских установа гарантује управо професионални и лични квалитет његових наставника и сарадника. Зар неко верује да би у Србију дошли они који тренутно предају на Ломоносову, Сорбони, Оксфорду или на Харварду? А пошто то очигледно неће бити случај, ко ће онда предавати на франшизама тих универзитета у Србији? Да ли би то били партијски подобни „стручњаци“, без искуства у раду на универзитетима или они који тренутно предају на државним универзитетима, а које би том приликом напустили?
Стога, очигледно је да би оваква законска решења потпуно урушила квалитет високошколских установа чији је оснивач Република Србија, а чије наставно особље би наишло или на нелојалну конкуренцију у виду страних високошколских установа које би дошле у Србију, а на којима предавачи не би пролазили исте строге процедуре које су обавезне за домаће наставнике и сараднике или би, са друге стране, запослени на државним универзитетима свој радни ангажман, научни и наставни рад наставили на иностраним високошколским установама које би добиле дозволу за рад у Србији, слабећи потенцијале државних високошколских установа које би напуштали.
Најзад, предложено законско решење је неуставно и незаконито и јер доводи у неравноправан положај студенте који студирају на српским високошколским установама. Многи од њих плаћају школарине, како на државним, тако и на приватним факултетима и вишим школама, док је предвиђеним изменама закона остављена могућност да трошкове школарине студената на иностраним високошколским установама које добију дозволу за рад плаћају сви грађани Републике Србије и то из буџета Републике Србије. Не постоји нити један правно-политички разлог због кога би накнаду за школарине на иностраним факултетима плаћала Република Србија из сопственог буџета. То би представљало или додатно финансијско оптерећење за све грађане Републике Србије или би се новац за финасирање страних приватних факултета обезбедио смањивањем буџетских средстава државним факултетима, на чему, истини за вољу, ова власт увелико ради.
Коначно, предложеним законским изменама било је предвиђено да инострана високошколска установа води евиденције и издаје јавне исправе према прописима државе у којој је акредитована. Ово решење не само да је неуставно и незаконито, већ представља и незапамћену предају дела државног суверенитета страним високошколским установама, које немају статус дипломатско-конзуларних представништава у Републици Србији, па нису и не могу бити овлашћене да на територији Републике Србије издају јавне исправе и воде службене евиденције у складу са прописима других држава.
Шта је онда решење?
Универзитет није само заједница наставника, сарадника и студената окупљених у циљу стицања синтетизованог знања, већ и простор аутономије, слободе мисли, истраживања и изражавања. Ако нема макар једног од ових елемената, нема ни универзитета у правом смислу речи. Квалитет било које високошколске установе опредељују искључиво његово наставно особље и наставни планови и програми на његовим факултетима. Овај квалитет потврђен је и чињеницом да српски државни универзитети по званичним међународним мерилима спадају у узак круг најуспешнијих светских универзитета, а Универзитет у Београду међу 1,9% најуспешнијих на свету. Република Србија треба да улаже у сопствене високошколске установе, чији је оснивач и чије трошкове плаћају сви порески обвезници у Србији, тако што ће повећати улагања у њихове људске и материјалне ресурсе и свеукупно побољшање услова студентског живота.
Показатељ да је ово не само најбоља, него и једина исправна одлука, јесте и чињеница да је број пријављених средњошколаца за упис на државне универзитете у Републици Србији за школску 2026/2027 годину већи него прошле и претпрошле године.
Др Милош Станковић
Ванредни професор Правног факултета
Универзитета у Београду
Члан Председништва Новог ДСС
