Александар Поповић: Српски народа да пева "Светосавску химну" а не "Оду радости"

Обраћање Александра Поповића на националној академији у Скопљу подовом Светог Саве, националног празника Срба у Македонији

Пре десет година сам, први пут, тада као министар у србијанској Влади, имао част да присуствујем Светосавској академији у Скопљу. Први пут осетим дрхтај који пробија тело када се најлепша, најсвечанија од свих наших химни, „Ускликнимо с љубављу“, пева овде, у престоници Македоније.

Пре две недеље је један, до тада мени потпуно непознат филм, „Солунске атентаторе“, РТС емитовала. Филм о младим Македонцима у Отоманском Солуну, њиховим идеалима, њиховој борби, њиховој жртви. Леп филм за време који је настао. Филм је режирао Жика Митровић, српски режисер, онај Жика Митровић који је режирао и „Марш на Дрину“, још увек највећи филм о српској епопеји Првог светског рата. Гледајући „Солунске атентаторе“, гледајући роле које су имали Александар Гаврић, Марко Тодоровић, Саша Груден, а које су бриљантно изговарали на македонском, нисам могао да се отмем утиску да су им вероватно и језик и тема били сасвим, били потпуно блиски. Да су били, иако нико од њих није из Македоније и није Македонац, своји на своме.

Јер, проста је истина, Срби немају ближи народ од Македонаца.

Немам право да говорим у име браће Македонаца, да ли су та осећања и процене обостране.

Сведоче о овоме што сам рекао данас и Зафир и Васил у Београду, и Иван Бекјарев, и то што ми у Србији присвајамо Ђорђа Желческог и Кети Селимову. Наши су, није нам јасно, јер су се са нама толико стопили сви они, чији би па још могли да буду. И да не заборавим Елизабету Ђореску. Ми, мало старији, се сећамо повика „Време е за бушавата азбука“ и серије којом је нама, тада основношколцима, један близак народ ушао у крв. Душан Петричић је, колико се сећам, Србин, ако је то уопште важно, урадио ликовну подлогу за ову прелепу серију.

И баш због тога што се преплићемо, што смо блиски, морамо да говоримо и о проблемима које имамо. Један од њих, по мом дубоком суду, не треба да решавамо ми, лаици, већ да то чине без икаквог нашег уплитања, укључујући и судове и полицију, људи који су се заветовали да ће служити Богу. Други су створили политичари, али они светски. Да, нас у Србији боли то што је Влада Македоније признала такозвану „Републику Косова“, што је рекла да Дечани, Грачаница, Пећ и Призрен нису тамо где јесу. Боли нас и не можемо преко тога да пређемо. То, наравно, не значи да наша македонска браћа и пријатељи немају питања и проблеме о којима желе да причају. Не значи да не постоје наши гестови који њих боле. И о томе морамо да водимо рачуна.

Треба, морамо да разговарамо, јер ми Срби од Македонаца ближих немамо. Морамо да своје проблеме расправљамо сами.

Даме и господо,

Десет се година порука коју је носио и ширио Сава Немањић, порука која је универзална, шира од једног народа, узвишенија од једне вероисповести, проноси и из Скопља. Проноси захваљајућу Демократској партији Срба у Македонији, проноси захваљујући Влади Републике Македоније, проноси захваљујући разумевању. И уважавању. Био сам захваљујући томе сведок обележавања годишњица Кумановске битке, коначног, макар делимичног, уприличавања костурнице на Зебрњаку, потресне годишњици напада на Брегалници. Томе да се, свим оним споменицима који обележавају савремено Скопље, придружи и онај цара Душана.

Коначно Срби су у овом периоду у Македонији стекли статус националне мањине. Статус који још увек, нажалост, немају у свим државама насталим распадом некадашње СФРЈ.

Ми који смо овде били пре десет година, и многих година у међувремену смо, наравно, десет година старији. Сеђи или са мање косе. Искуснији и, могуће, паметнији.

Ових десет година, сведочење о њима и јесте и вера да, када запевамо „Ускликнимо с љубављу“, у тој љубави места има за све. И за Македонце и за Србе. Да то јако добро разумеју сви они којима је напредак и Македоније и Србије важан.

Желим вама и свима које волите пуно љубави у годинама које иду.

Свом српском народу желим да у деценијама и вековима који долазе не пева никакве „Оде радости“. Желим му пева Светосавску химну као што су је певали генерације пре нас. Знајући шта нам она поручује.

Хвала вам што сте ме саслушали.