Срећан вам Дан Републике Српске

У данашњу ми зору прича, а делић сам ње једном причао, поново пролази кроз мисли. Пре више су од сто година у Брачевцима, једном селу у Славонији, источније од западне, западније од источне Славоније, сељани и њихов свестеник формирали "Српску ратарску читаоницу". Писмени су били, али се по нерутинизираним потписима њиховим види да су рукама којима су се потписивали много чешће држали плуг него оловку. Спреман сам и да претпоставим да нису баш превише ни читали, нити у тежачким животима за књигу имали времена. Ипак, две су ствари знали. Прву, да су ратари. Другу, да су Срби. А слутили су да су у опстанку њих као Срба, у опстанку њиховог Српства далеко од Србије, књиге и читаоница важне. 

Знао је, пре готово сто година, то и онај рудар из Неваде, отац тринаесторо деце, који је тражио да Српска књижевна задруга своје књиге шаље преко океана, у српска рударска насеља. Да би опстали, не као рудари, већ као Срби. Пуно је незабележених, неупамћених прича о напорима оних који су, далеко од матице, далеко од отаџбине, генерацијама успевали да се одрже, да одоле, да пламен свеће свога народа распламсају. Чинили су то онако како су знали, како су и колико могли. Десетине, стотине хиљада имена, мимо рудара Симе Грубица и двадесет Брачевчана на том неисписаном списку постоји. 

У ово јутро, сви нас они гледају, и гледају нас срећни. Знају да је и њихова борба, неретко и њихова жртва имала смисла. Да је водила овом овом јутру и овом дану. На данашњи су дан они који су имали снаге и вере створили српску државу западно од Дрине. Државу свих нас, били у њеним формалним границама или не. Срећно вам ово јутро, срећан вам овај празник. Посебнији је, другачији од свих других.

Срећан вам Дан Републике Српске.