Срећан ти рођендан Републико Српска!

Пише: Александар Поповић

У једном је прошлогодишњем броју "Просвјете", месечника Српског културног друштва из Загреба истог имена, Ђорђе Матић написао уводник. Писао је о томе како је свирао у време бивше земље, и понекада делио позорницу, са "Кербером". Како је прошлог лета, након деценија које су прохујале, у Рашки поново слушао "Кербер". Он, у предњим редовима, и пуно омладине са њим. Када је "Кербер" почео да свира "Сеобе", песму која каже да "људи огњишта гасе, заувек одлазе" и да је "највећи јад оставити дом, од немила до недрага пред судбином злом", Ђорђу је заискрила суза. Погледао је девојчицу поред себе. И она је плакала.
Није ово прича о "Керберу". Није ни о Ђорђу Матићу, нисам га никада упознао, и потпуно неовлашћено препричавам, по сећању, његов текст. А моје препричавање губи и на лепоти и на аутентичности.

Прича је о томе како, ма где се нашли, ма колико нам је година, ма каква да нам је прошлост, ако по уверењима припадамо свом народу, ако смо политички Срби без обзира на све наше друге разлике, носимо са собом нашу заједничку тугу, заједничку сузу, заједнички удес. 

Носимо у себи, и онда када то не знамо, Његоша и ловћенску капелу, носимо Табан, Марчу носимо, носимо Скочивир и Битољ, тршћанског светог Спиридона и палате. Српски Сенмартон. Косово изнад свега увек носимо, ма где били. И носимо у себи Републику Српску.

Она је данас симбол. Доказ да, ако смо јаки и ако верујемо, без обзира на све који желе да не постојимо, наш пут може да буде и праведан и смислен и победнички. Доказ да ако нас не захвати западњачка река и ако нам се душе, макар мало, опасности не плаше, можемо да не гасимо огњишта, да не остављамо своје домове. Доказ да наше сузе, макар у трену, макар не увек, може да замени осмех. Прикривен и тих, можда сетан, али ипак осмех.

На данашњи су дан они који су били јаки и веровали, они којима су, макар и потуљена, кандила у назграпним црквама светлела јаче и јасније од велеградских булевара, они који су знали шта у себи носе, и које сазнање никада не би могли на својој савести понети, прогласили Републику српског народа Босне и Херцеговине. Знали су они тада, верујем, и своју судбу и све што их чека. И свој удес. И знали су, уверен сам, зато што су такви какви јесу, какав је једини могући исход њихове борбе. Без обзира на противнике и њихову снагу. Без обзира и на, понекад, своју срамотно вероломну браћу са друге стране реке. 

И сада ћу се, док ово пре зоре куцам, осмехнути. А понеко засузивање среће носи оно што ћу написати у наредним редовима. На данашњи је дан створена држава Срба западно од Дрине и Дунава. 

Наша држава. 

Свиће светостефанско јутро. Срећан вам браћо и сестре, Дан наше лепе и вољене Републике Српске.