Интервју за Време: Ако не спречимо крађу, можемо Вучића прогласити за Маршала
Разговор водила: Биљана Васић
“На ваше питање да ли се ради на ревизији и контроли бирачких спискова, слободи медија и миграторним пријавама за пребивалиште, одговор је да се не ради. Упутили смо писмени позив странкама на власти да хитно реагују на захтеве, али нисмо добили никакав одговор, осим неких ваздушастих реаговања, ништа написмено и званично, а време тече”
Према речима Милоша Јовановића, председника Нове Демократске станке Србије и доцента на Правном факултету БУ вероватно је да ће две опозиционе коалиције – Србија против насиља и НАДА – Нови ДСС и ПОКС, ових дана одржати састанак. Преседник Новог ДСС-а каже да је најбоље да се наступа у две колоне зарад бољег резултата обе коалиције, а ако то не буде успело могуће је коначно уједињење опозиције под истим кровом. У разговору одржаном у Скупштини Србије дотакли смо се тема о урбанистичком прекројавању и уништавању Београда, Генчићевој вили, Сајму, Генерштабу на понуду америчким партнерима, хотелу “Југославије” предатом у руке компанији блиској власти, продаји ГЕНЕX пословне зграде контроверзином бизнисмену, Експо комплексу, Рио Тинту.
“Чист, приватни интерес изнад свега довео је до тога да нудите и зграду Генералштаба на продају. Урбанизам се не промишља осим као касица прасица.”, каже Милош Јовановић. Нажалост, причали смо и о ескалацији узрочно-последичног насиљу у свим сегментима друштва и атмосфери насилништва, бахатости и безочности која се свакодневно емитује из врха власти и прелива се попут спојених судова у народ.
Председник Србије најавио је да ћемо ове недеље имати мандатара за састав Владе. Да ли знате нешто о томе?
Не знам да ли ће бити ове недеље, неки мандатар ће бити, Синиша Мали, Милош Вучевић или неко трећи, четврти, али политика ће остати иста. Центар моћи биће и даље на Андрићевом венцу и то се неће променити. Мандатари су до сада увек били или некаква испостава или, да не кажем марионете, али свакако нису људи који суштински воде и утврђују политику сходно Уставу. Владе нису те које воде политику, политику води један човек, Александар Вучић, то није нешто што ме претерано занима.
Као ни Ана Брнабић на месту председнице парламента?
Ангажман Ане Брнабић је, то сам више пута рекао, звучи и можда јесте грубо, симбол унижења Србије. Неке 2017. године након избора била је дебата на једној телевизији да ли кандидат за високу државну функицију треба да има “стас и глас”. Али, кад је реч о Ани Брнабић сасвим сам сигуран да ни један грађанин ове земље, ни један Србин или Српскиња, нису могли да буду поносни што нам је премијерка Владе била Ана Брнабић. Није реч о њеној сексуалној оријентацији колико о одсуству образовања и речитости, јер она осим оперативне на тој функцији има улогу да представља државу. Мислим да је Србија, па чак и ова напредњачка, могла да изнедри бољег представника. Осим тога, њен избор за председницу парламента није најбоље решење јер она да сада није показивала никакву врсту толеранције и отворености за дијалог. Ушли су у калуп непристојности и примитивизма и од тога се неће померити јер нису способни за нешто друго. Чак ми се чини да сматрају да је тај начин комуникације потпуно легитиман и да их то одржава на власти.
Регистар тонова који се чује у парламенту је све повишенији, а ниво опхођења је све одвратнији. Владају на хаосу и безумљу, али то им пролази, и зашто би се напрасно упристојили. Докле?
Јесте, све је одвратнији и то је права реч. Није тако било у периоду од 2012-2014. године. Почело је да клизи у периоду од 2016-2018, не могу тачно да кажем кад, и мислим да је то повезано са процесима предаје Косова и Метохиије. Тај процес је противуставан, и без обзира на нечије политичко опредељење, морамо да знамо да ће то изазвати озбиљну геополитичку кризу у наредним годинама или деценијама, мислим на Републику Српску, унитаризацију БИХ, Рашку, Војводину… То неће стати. Кад имате политику какву они имају, противуставну и антидржавну или велеиздајничку, онда морате да забраните медије, да се то прикрије што је могуће више, и зато појачавате медијску баражну паљбу и пропаганду. Како су давали све више легитимитета сецесионистичким снагама и напуштању своје државне територије, тако су појачали пропаганду против оних који се оглашавају против тога. Дакле, није то само њихово биће или ментални склоп напредњака већ је то суштинско неразумевање демократије комбиновано са насилничком цртом и примитивизмом, а у позадини свега је маскирање политичког процеса предаје Косова и Метохије.
Београдски избори – поништени, поновљени или нови и под којим условима?
Формално, то уопште није важно, суштина је у томе да ли уопште можемо да имамо изборе који су колико-толико демократски, фер и поштени. Плашим се да не можемо. На ваше питање да ли се ради на ревизији и контроли бирачких спискова, слободи медија и миграторним пријавама за пребивалиште, одговор је да се не ради. Ми, као опозиција власти – коалиција Србија против насиља и коалција НАДА, упутили смо писмени позив странкама на власти да хитно реагују на захтеве, али нисмо добили никакав одговор, осим неких ваздушастих реаговања, ништа написмено и званично. Време тече, ми ћемо унутар опозиције имати ових дана састанак и могуће је да ћемо имати званичну реакцију кад овај текст објављен. Опозиција и ПроГлас рекли су да уколико не буду испуњени услови, ми нећемо да излазимо на такве изборе.
Шта ако се колико-толико не испуњене захтеви опозиције, бојкот или полубојкот?
Не знам шта је полубојкот, али ако нема поштених избора, онда их неће ни бити. Да Ии то значи спречавање да се избори одрже, има ту много идеја. Сведоци смо Мале Крсне сваки дан, ако на то не можемо да спречимо, можемо одмах да прогласимо Вучића за маршала. То не можемо сами, то је и на грађанима да кажу “доста је било” јер клизимо у озбиљну диктатуру. Ако не буде промене, ти избори су бесмислени.
Није ли сад већ реално да уступака вероватно неће бити, а препоруке ОДИХР-а се тумаче онако како им одговара? Да ли је опција удруживања свих странака које се изјашњавају као опозиционе под истим кровом добра опција или су две колоне болље решење?
Мислим да би опозиција направила огромну грешку да изађе на изборе под непромењеним условима, јер Вучић намешта изборе да би их добио, а не да би их изгубио. Били бисмо заиста будале и неоодговорни пред грађанима да прихватимо изборе под подстојећим непромењеним условима. Поставило би се питање легитимитета такве опозиције са пуним правом. Не могу ни да замислим сценарио да излазимо на изборе под истим условима и не желим да га замишљам. То смо потписали заједно са ПроГласом.
Ако би се променили услови, удруживање под истим кровом има аргумената за и против. Начелно сам за две колоне зато што знам много људи на десници који не би прихватили предизборни савез са коалицијом Србија против насиља, јер мислим да можемо да остваримо бољи резултат у две колоне. Има једна опцијја у којој опозиција под истим кровом има смисла, а то је ако се тензија толико подигне и дође до оштре поларизације између васколике опозицје и режима.
Залажете се за поништавање француског-немачког споразума, дипломатије око повлачења признања Косова и проглашење окупације. Како би то поправило живот Срба на Косову?
Две ствари морам да кажем. Ко год да дође на власт у будућности, има обавезу да тај споразум поништи јер је противуставан и као такав ништаван за Србију. То није питање политичког опредељења већ правне државе. Ако се боримо за правну државу то подрзумева слободне изборе, поштовање Устава И принцип територијалне целовитости. Што се Србије тиче, спорозум није прихваћен, прихватио га је Александар Вучић. Друго ваше питанње је како би то утицало на људе на КиМ. Ту има једна замена теза у делу политичке елите која је више проевропски оријентисана, а која узгред не зна много о томе шта је Европа и које су то вредности. Они говоре “пустите ви сад границе и државу, битни су људи који тамо живе”. Наравно да су битни, једини проблем је у томе што права Срба на КиМ не могу бити поштована без поштовања правне државе Србије над КиМ. Једно без другог не иде. Са француско-немачким споразумом они не добијају ништа, само право да спакују кофере и оду. Морамо да зауставим саучествовање Србије у отимању сопствене територије. Од 2008. године политиком да ЕУ нема алтернативу дошли смо да ситуације да се тамо број Срба смањио, да је њихова сигурност скоро па непостојећа, пуца се на децу за Божић, пале се куће… Ништа нисмо добили за Србе на Косову нити ћемо добити. Ако држава Србија имплицитно призна сецесију КиМ, тамо за 10-15 година неће више остати ниједан Србин. Мало је лицемерно да се каже да су битни људи а не држава, јер држава постоји због људи. Толико смо предали надлежности и позиција на терену КиМ и западне силе нас газе, да би једино решење било да се скупштинском резолуцијом прогласи де фацто окупација дела територије Србије чиме се показује јасан политички став да Србија од тога неће одустати, уз поштовање Резолуције 1244.
Ко би био партнер за политику проглашења окупације КиМ?
Народ, наравно, у супротном нећемо бити на власти. Друга димензија је помоћ људима који живе тамо, али не онако како то чини Српска листа. Више пута сам рекао да немам проблем са концептом Српске листе, чак мислим да је то добра идеја које се рђаво спроводи. Српска листа је требало да буде инструмент подршке солидарности, вере у успех и одржање српског корпуса, али се претворила у инструмент неправде, одсуства вере у опстанак, неретко корупције и криминала. Треће, да будемо потпуно отворени, имате ситуације кад на тензије морате да одговорите тензијама и то нико не воли да чује. Сви желе да чују политичара који каже да ће све бити у реду, али није тако. Тренутно у свету имамо два крупна жаришта, Украјину и Појас Газе. Не можемо да се понашамо као деца, да затварамо очи кад нешто не желимо да видимо.
Шта конкретно значи тензија на тензију?
Онда када су биле подигнуте барикаде требало их је одржати, али Вучић их је уклонио. Да ли би дошло до повећања тензија, можда, да ли би дошло до рата – не би, јер у овој ситуацији Западу никако није потребан рат на Балкану. Онда је дошао француско-немачки споразум, састанак са чувеном петорком, Вучић је прихватио концепт и план да се ради на његовој имплементацији. Осим тога, непојмљиво је да један човек иде сам на састанак на високом државном нивоу без сарадника, колега, саветника, тимом који би показао снагу и јединство у доношењу одлука. Оде човек сам, и сам одлучио противуставно, без сведока. Да ли неко зна шта је било иза тих затворених врата? Нико у Србији не зна шта је тамо речено, осим те петорице дипломата и Вучића коју су одлучивали о судбини народа. То је нечувено. То како раде, не раде добро – таблице, нема више динара, прича се и о придруженом чланству КиМ у парламентарној скупштини НАТО-а.
Не треба стално узмицати. Није лако, али мораћемо да покажемо мало више одлучности да не одустанемо од борбе. У Србији нема меритократије (свакоме према заслузи), али имамо негативну селекцију, ауторитарни систем и страначке прелетаче. Имамо власт која повлађује интересима страних инвеститора и Запада, мало их намире ових хотелом овде, земљлиштем тамо, косовском политиком која им иде у прилог, и не смета им његова аутократска владавина. Продали смо свету земљу, а добили Београд на води.
Прошло је 25 година од бомбардовања, Петооктобарских промена и уверења да ћемо ускоро ући у ЕУ, али то се није десило. Ипак, покренути су неки процеси синхронизације и хармонизације, отворена су нека поглавља. Зашто бисмо одустали од тога пута, чак и да још чекамо, то је дугорочно добро за Србију?
Три ствари. Кажете да смо испали наивни. Морате да имате у виду демократско сазревање, јер ретко који народи би преживели у суочавању са геополитичким притисцима које смо ми навели, били би можда и гори. То нас не ослобађа од одговорности, али је објективно било је лоше по нас и нисмо могли много да утичемо на то. Има овај народ жилавост коју не треба потцењивати. Независно од пута који смо прешли И мог ставе о Косову и Метохији, ја сам евроскептик. ЕУ данас је претходница западне идеологије, неолииберализма, декаденције, тржишне економије, има ту свега. Ја нисам љубитељ истополних бракова, две мајке или два оца, нити мислим да пол нема веза са биолошким полом, то су озбиљна друштвена питања и да то не води у добром правцу. Назовите ме традиционалистом или како хоћете. Али, на страну то, Србија не може да постане чланица ЕУ а да не призна сецесију КиМ, то је јасно и гласно речено већ 2008. године. У ситуацији када су 22 државе чланице признале сецесију КиМ, од вас ће по дефиницији тражити да и ви то урадите пре учлањења. Својевремена политика “И Европа и Косово “није била одржива, то су два различита колосека, односно врло су повезани – што више будемо пуштали КиМ низ воду, то ће нам бити веће шансе за улазак у ЕУ. Мој став је да неулазак у ЕУ по цену одрицања од дела територије.
Алтернатива је изолација, зар не, наша деца ће стално бити последња у реду?
Европска унија се неће ширити у догледно време, од тог посла нема ништа. Они причају о проширењу зато што морају да причају о томе. Дискурс о проширењу има једну легитимизујућу функцију, јер тиме говорите две ствари: да ваш пројекат има будућност и да сте пожељни као унија, јер има земаља које желе придружење, а све их је више са територијалним проблемима. ЕУ не жели да увози сукобе. Плашим се да је прича о чланству у ЕУ својеврстан бег од одговорности, стављање судбине у туђе руке и грађанска недозрелост. Мислимо да ће све бити боље ако уђемо у ЕУ. Ја у својој згради на Врачару опомињем комшије да заливају биљке у предњем дворишту и да покупе папире који су им успут испали. Без успеха, сви станари мисле да то неко други треба да уради.
Председник Србије Александар Вучић назвао вас је његовим “највећим разочарањем” у емисји на једној телевизији. Шта је хтео да каже, да сте га изневерили, били сте уз њега па прешли на другу стану?
Рекли су ми то, не гледам његове наступе, не могу да коментаришем. Сваку критику режима доживљавам као орден и потврду да је коалиција НАДА на добром путу. Они нека раде свој посао, ја имам свој посао на факултету и представља ми велико задовољство да радим са младим паметним студентима. А поводом теме моје докторске дисератације “Оправданост и оправдање употребе силе у послехладновновском периоду, Студија случаја: Војна интервенција НАТО против Савезне Републике Југославије 1999. године”, нападају ме и лажу на велико и лажу масно без увида у академски приступ теми, оглашавају се неквалификавани људи. Исти ти тврде кажу да сам у време бомбардовања био ван земље. Све је то проверљиво.
Шта је, према Вашем мишљењу, Александар Вучић добро урадио будући да је статистички немогуће да је за све ове године баш све промашио? До скоро нисте били изричито против њега.
Јесте, такав сам био све док није постало извесно да он предаје КиМ, постојао је неки промил вере И наде да неће ичи до краја. Код њега видимо неку врсту квалитета, енергије и пуно рада (друго је питање да ли је то добро) што није случај код свих политичара, а све то у његовом случају претворило се у политикантство и чисто одржање на власти. Он је по свом интелектуалном склопу протестант, човек који не разуме духовност и не треба да нас чуди његова фасцинација Вебером, материјалним стварима, аутопутевима и зграда. Претворио се у инжењера нискоградње и вискокоградње. То није државник, он је у филозофском смислу рационалиста и материјалиста и као такав прави је западњак протестантске провинијенције. Он на повике у парламенту “не дамо светиње” одговара “па шта хоћете, ја сам изградио Храм Светог Саве”. Грачаница и Храм Светог Саве нису за поређење. Изградио је аутопутеве, на неки начин, поштовање, али идеја да ће вас историја памти по аутопутевима док се истовремено изгубили Косово је потпуно суманута. Остаће упамћен у историји, али горе него Вук Бранковић. Враћамо се на Вебера, протестантизам, нискоградњу и високоградњу, на одсуство разумевања нечега што није материјално. Он је чудна комбинација велике енергије, одређених интелектуалних способности за техничке ствар, бескрупулозности и одсуства моралности, смеса која ће оставити страховите последице. Волео бих да грешим у овој процени.
Како ће се разрешити ово дугогодишње трпило, на улици или где?
Надамо се да ће улица неће бити опција, али није немогуће.
Да ли верујете да ће Београђани и и грађани других градова (разочарани и уморни) који подржавају опозицију изаћи на локалне изборе под истим условима?
Под таквим околностима, ником не бих узео за зло да се не појави на бирачком месту, било би тешко објаснити зашто смо пристали на исте услове. Ако пристанемо на исте услове, џаба смо галамилии. Изнад свега, сматрам да је гласање дужност и обавеза сваког грађанина Србије. Плашим се да ако ово прође и ако се најпре Београд не пробуди, бићемо још дуго у истој ситуацији и под овим режимом.
