Декларација о Сребреници

Полазећи од Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида која у члану 2.  утврђује да геноцид подразумева убиство чланова групе; тешку повреду физичког или менталног интегритета чланова групе; намерно подвргавање групе таквим животним условима који треба да доведу до њеног потпуног или делимичног физичког уништења; мере усмерене ка спречавању рађања у оквиру групе; присилно премештање деце из једне групе у другу, а да је било које од наведених дела учињено у намери да се потпуно или делимично уништи као таква нека национална, етничка, расна или верска група;

Узимајући у обзир и друге темељне норме међународног права и поретка проистеклог из Повеље Уједињених нација и Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, као и норме међународног кривичног права и националних кривичних законодавстава које геноцид дефинишу као најтежи злочин међународног права, који цео цивилизовани свет најоштрије осуђује;

Свесни чињенице да неутемељено квалификовање ратних злочина као злочина геноцида зарад остварења политичких и геополитичких циљева, наноси озбиљну и дугорочну штету, те да се релативизацијом холокауста и других одистинских геноцида обесмишља сам појам геноцида;

Имајући у виду историјске околности које се су се одигравале на простору некадашње Југославије током двадесетог века, а посебно чињенице да је српски народ у настојању да очува своју слободу дао немерљив допринос борби против Централних сила у Првом светском рату, односно против нацизма и фашизма у Другом светском рату, као и да је био жртва геноцида извршеног на територији НДХ током Другог светског рата;

Наглашавајући да је током година које су претходиле догађајима у Сребреници 1995. године на подручју општине Братунац и општине Сребреница извршен читав низ тешких ратних злочина над српским становништвом од стране муслиманских снага, које најоштрије осуђујемо и захтевамо да они који су их извршили буду приведени правди;

Изражавајући пијетет према жртвама и породицама жртава ратног злочина извршеног у Сребреници 1995. године;

Истичући да све жртве и породице жртава, независно од њихове националне и верске припадности и њихових других особености, заслужују једнак пијетет,

поштовање, саучешће у болу и достојан помен, а злочинци једнаку правну, моралну и историјску осуду;

Знајући да се истинско помирење између свих народа на простору бивше Југославије може постићи само на истинитој правној, моралној и историјској квалификацији догађаја који су се збили током рата деведесетих година на простору некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, а што подразумева заједничку правну, моралну и историјску одговорност и осуду свих злочина, без прављења разлика међу жртвама и злочинцима и без истицања и привилеговања жртава само једног, а наместо свих народа, односно без амнестирања неких, а стигматизације других злочинаца;  

НОВА ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА СРБИЈЕ ДОНОСИ

ДЕКЛАРАЦИЈУ О СРЕБРЕНИЦИ

1. Правда, помирење и одрживи мир између народа и држава пост-југословенског простора могу се остварити искључиво на темељима историјске истине.

2. Одлучно одбацујемо тврдњу према којој ратни злочин извршен у Сребреници јула месеца 1995. године представља злочин геноцида. Наведена квалификација, изведена упркос непостојању геноцидне намере као конститутивног елемента злочина геноцида, а чије је одсуство према заштићеној групи муслимана у Босни и Херцеговини више пута утврђено, логички је неодржива и представља грубу политичку злоупотребу једне јасно дефинисане кривичноправне категорије.

3. Ратни злочин у Сребреници неопходно је посматрати целовито, у контексту историјских чињеница, моралне осуде и кривично-правне одговорности за ратне злочине које су муслиманске снаге претходно биле извршиле над српским становништвом у Братунцу и Сребреници. Овим се не подразумева да се један злочин може правдати другим злочинима, већ да све жртве једнако заслужују правду, пијетет и достојанство, а извршиоци злочина заједничку и неподељену осуду и одговорност. У том смислу, тежња да  се 11. јул одреди као Међународни дан сећања на жртве у Сребреници у супротности је са овим основним, цивилизацијским ставом једнаког вредновања свих људи и жртава, независно од њихове националне, верске или друге припадности, јер се на тај начин дубоко поштовање и достојно сећање одређује само спрам муслиманских жртава занемарујући страдалништво српског народа.

4. У актуелним и предстојећим геополитичким околностима, инсистирање на лажи о извршеном геноциду у Сребреници отвара могућност ка даљим притисцима на српски народ на простору целог Балкана и угрожавању његових виталних националних интереса. Тиме што се српском народу намеће кривица за непостојећи геноцид, ствара се могући основ за промену изворног Дејтонског споразума, унитаризацију Босне и Херцеговине и последично укидање Републике Српске, што српски народ и Република Србија, као гарант Дејтонског споразума, не могу да дозволе.

У Београду,

09.06.2024. године