Ауторски текст Милоша Јовановића за Нова.рс: Лакмус папири студентске побуне

„Не могу да држим за озбиљног оног човека који се брине о томе какав ће бити суд младих људи“. Ове речи, које писац Андре Малро приписује песнику Полу Валерију, никако не треба схватити олако, колико год оне звучале богохулно у овим данима у којима цветају бројни медијски написи у славу студената и њихове побуне.

Пише: Милош Јовановић, лидер новог ДСС-a.

Али, кренимо редом.

Као наставник београдског универзитета односно доцент на Правном факултету могу да кажем само једно: драги студенти, свака вам част. Свака вам част што сте након убиства наших петнаест суграђана на жележничкој станици у Новом Саду устали и придружили се борби за стварање уређене и, најједноставније речено, нормалне Србије. Србије у којој ваша будућност неће зависисти од некакве партијске књижице, а ваши животи од, као канцер, распрострањене корупције. Полазећи од сопственог осећања када вас гледам у холовима Правног факуктета, верујем да чините све ваше предаваче истински поносним.

И заиста, студентска побуна која је у току, значајна је барем из два разлога. Прво, лековито је и охрабрујуће је када се покаже да млади српски нараштаји и даље имају осећај за општи интерес и да брину за јавно добро. Реч је дакле о осећању одговорности према нечему што превазилази хоризонт првог лице једнине. Без наведеног осећања одговорности за општу ствар, ниједна политичка заједница не може имати будућност. И овде не треба бежати од речи. Студентски бунт је у том смислу и изнад свега, политички бунт. Студенти који су се дигли су то учинили незадовољни ситуацијом у српском друштву, правилима игре које владају у заједници, свеприсутним безакоњем и корупцијом. Као млади грађани, одлучили су да искажу свој став поводом постојећег стања у држави што у самој бити, и у најплеменитијем смислу те речи, представља чисту политику.

Друго, студенстски бунт, као лакмус папир, показује и да су ствари у Србији отишле предалеко, да се више не могу толерисати и и да је владајући режим на путу бесповратног губљења легитимитета. Уз то, иако борба против безакоња и све виднијег лудила личног режима Александра Вучића није чекала студентску побуну као што се и неће завршити само са њом – наведена борба траје наиме годинама уназад и многи добри људи су је водили, неретко уз не тако занемарљиву жртву попут губитка запослења – ово ширење фронта, уз могућност ширења и на друге категорије становништва, неминовно приближава цело српско друштво победи.

Али овде долазимо и до нечег другог, и донекле, до реченице са којом смо и започели овај текст. Наиме, никако не треба заборавити да је управо реч о борби читавог друштва. Студенти представљају само један његов део. Дизати утолико студенте и студентски бунт у небеса, као што се ових дана чини у медијима, супростављати их каткад другим актерима – политичким странкама на пример (један од недавних наслова је тако гласио „Студенти држе фантастичан час ʻзваничнојʼ опозицији“) – површно је колико и замајавајуће. Такав медијски третман – и у овоме се побуна студената такође показала као лакмус папир – сведочи о одређеној неспособности за промишљање и правилно артикулисање ситуације, истинску незрелост и крајње мршаву демократску културу и српске опозиционе јавности.

А ствари, колико год биле тешке, нису истовремено нужно и компликоване. Србија се налази у озбиљној политичкој кризи и одговор ће се, као и свуда другде, моћи дати само у равни политике. Ту се по дефиницији ствари враћамо на политичке актере – политичке странке на првом месту, које представљају незаобилазан односно конститутивни елемент представничке демократије – и на политичке захтеве попут, рецимо, оног о смени владе и формирању прелазне владе чији би једини задатак био рад на стварању услова за одржавање истински слободних и демократских избора.

Утолико је – и овде се поново враћамо на реченицу с почетка – потпуно илузорно мислити да студенти и студентска побуна могу сами по себи донети решење. У овом случају је наведена побуна лековита и охрабрујућа и, чини се, да сви имамо дужност да је из све снаге подржимо. Али исто тако никако немамо право да се иза ње кријемо. Тим пре што добро уређено друштво захтева и поштовање ауторитета и одређену хијерархију, а млади људи никада нису, нити је природно да буду, на врху друштвене хијерархије.