Јовановић за Радар: Окови су напрсли

Пред крај године која је за нама, започети су важни процеси губитка легитимитета власти Александра Вучића и личног режима који је успоставио у протеклих више од дванаест година. Иако је за неке то представљало изненађење, или барем делимично изненађење, реч је о логичном исходу дугогодишње владавине СНС-а која је с годинама све више клизила у корупцију, криминал и безакоње, подједнако као и у простаклук, примитивизам и свеопште бахаћење новонасталих напредњачких елита.

КОСОВСКА ПОЛИТИКА- НАЦИОНАЛНА ИЗДАЈА

Више од наведеног међутим, потпуни слом косовске политике – а суштински национална издаја коју је починио Александар Вучић и за коју ће морати лично да одговара – одлучујуће је допринео наведеном процесу. Ова чињеница се најчешће запоставља. Заправо, чини се да је „европски“ део српске опозиције као уосталом ни опозициони медији суштински не разумеју односно да због свог менталног склопа и интелектуалног профила нису способни да је правилно препознају. Ипак, истина је неумољива и гласи да никада ништа не утиче у тој мери на потпуни губитак легитимитета српских вођа и руководстава колико јасно обелодањена неспособност да се одбране национални интереси. Слободан Милошевић је тако суштински пао оног тренутка када је повукао војску са Косова и Метохије (истина уз обећање и правну обавезу из Резолуције 1244 да ће се српске снаге безбедности на Косово вратити). Све остало је било само питање времена и повода. Александар Вучић такође је суштински пао са власти оног тренутка када је 20. јануара 2023. године прихватио противуставни Француско-немачки споразум о имплицитном прихватању сецесије српске јужне покрајине. И у овом случају, крајња манифестација тог губитка власти само је питање времена и повода, али процес је покренут и он је једносмеран.

Неће наравно сви читаоци нужно делити горенаведени став. Ипак, било би крајње погрешно занемарити чињеницу да су Срби спремни да опросте многошта људима на челу државе док верују да они бране земљу и њене националне интересе. Ово тим пре што процес делегитимизације власти услед неспособности да се одбране највиталнији национални интереси не мора нужно ни да се одвија на свесном нивоу. Али на свесном нивоу или не, увек је присутан. И то само по себи представља добру вест јер у овом мору демократске недозрелости читавог друштва и сада већ потпуне и вишедеценијске идеолошке дезоријентисаности српске нације, важно је да се манифестује и опстане инстинкт за преживљавањем. Док је тако, ствари у историјском смислу никада нису изгубљене за једну нацију, колико год она лоше стајала у датом тренутку.   

            Било како било, трагедија у Новом Саду, која се са правом мора назвати убиством, представљала је повод који је прелио чашу жучи која се пунила годинама уназад. Уз потпуни слом косовске политике као тескобном музиком у позадини, много је било лажи и понижења и превише је зла посејано да би ствари овако могле вечно да трају: сталне уцене и претње према грађанима, партијско запошљавање, медијска слика и загађен јавни простор, насиље као модел понашања, Савамала, мост код Шапца, недостајућа два минута снимка са наплатне рампе, рушење мимо процедура, градња мимо процедура, дизање хеликоптера мимо процедура, стална, до изазване мучнине, „ванредна“ обраћања Александра Вучића, одржавање тензије као начина владавине и коначно... наших петнаест погинулих суграђана под надстрешницом тек реконструисаног јавног објекта као и све што је након тога уследило – функционери који су истовремено и батинаши, пензионер Илија Костић...

            И људи су се дигли. С пуним правом јер је ствар отишла толико далеко да се данас напросто ради о одбрани слободе. Опозиција, њени посланици и њени одборници на првом месту. И сада, када је некако постало помодно – овде би свакако требало додати: површно и не претерано интелигентно – нешто лоше рећи о опозицији или у начелу о политичким странкама, ову чињеницу не треба заборавити. Све је од опозиције кренуло, тачније, опозиције у Новом Саду. И блокаде – блокада суда у Новом Саду – и акција „Застани Србијо“ у 11:52. Дигли су се након тога и студенти и на томе им свака част. Ту су глумци и просветари. А суштински ће бити потребно да се подигне читаво српско друштво што извесно представља главни задатак у првим недељама 2025. године.

НЕПОВРАТНИ ПРОЦЕС

Како год се међутим ствари буду одвијале, процес је започет и он је, сва је прилика, неповратан. То је процес коначног ослобођања од страха и самим тим дефинитивног губљења легитимитета Александра Вучића и његовог накарадног режима. Утолико није од пресудног значаја да ли ће њихов коначни пад уследити за два месеца или за две године (мада је наравно важно да се до промене дође што је пре могуће), важно је да су се ствари покренуле и да се више на старо не могу вратити јер су окови, у најмању руку, видно напрсли.

            Ова чињеница не ослобађа међутим никог одговорности, јер процесима, макар они били и једносмерни, ваља руководити и управљати. У овом случају, и убрзавати их. Зато је, чини се, важно да се искристалише јасан политички захтев као једини могући одговор на актуелну и дубоку политичку кризу. Из мог личног угла, из угла странке коју предводим – Новог ДСС-а, и коалиције чије сам заједно са ПОКС-ом део – Српске коалиције НАДА – одговор лежи у смени актуелне и формирању прелазне Владе чији би једини задатак био да ради на стварању услова за коначно одржавање слободних и демократских избора. То је једини логичан и самим тим жељени исход. Другог уосталом и не сме бити јер револуција и насилно збацивање власти делују подејднако као непожељна и мало вероватна опција, баш као и останак Александра Вучића и његовог режима на власти.

            Политички захтев који је овде формулисан приде је истински разуман и у потпуности демократски и самим тим пружа могућност да сви стану иза њега. Јасно је наиме да су избори увек излаз из политичких криза, нарочито криза које су изазаване губитком легитимитета дотадашње власти. Јасно је такође да се СНС показала неспособном да организује праве изборе. Све што Александар Вучић уме, јесте да организује изборну крађу.  Стога је једина могућност да се дође до слободних и демократских, тј. до правих, избора да опозиција учествује у њиховој организацији што се једино може ообезбедити формирањем прелазне владе.

            Поред тога, јасно дефинисан политички захтев доприноси и успеху даље мобилизације грађана која ће у супротном – дакле у одсуству јасног захтева – логично почети да слаби. А мобилизација читавог друштва – политичких странака, студената, просветара, глумаца, здравствених радника, зашто не и рудара или радника Колубаре, повећање притиска улице, јачање ванинституционалних начина борбе, блокаде, можда и генерални штрајк – ће бити та која ће, ако буде довољно снажна, неминовно сломити Алкесандра Вучића и његов режим.       

            Као што је речено, овде је реч о слободи коју ваља одбранити и зато у ову борбу српско друштво мора ући свом снагом и највећим могућим јединством не губећи из вида две чињенице. Прво, били сви ми у овој борби успешни или мање успешни, она је већ дала одређене резултате и процес претварања Александра Вучића у ружну прошлост је неповратан. Друго, након смене ове власти неће бити ни времена ни места за радовање и весеље јер ће борба за оздрављење Србије бити подједнако тешка као и борба за смену ове власти који ће иза себе, у сваком погледу, оставити неизмерну штету. 

Али битно је доћи у прилику да борбу за оздрављење започнемо и битно је знати шта тачно хоћемо. Нова Демократска странка Србије зна шта хоће и има јасну визију обнове државе и друшта кроз четири главна правца – оздрављење српског друштва; оздрављење српске нацоналне идеје;  оздрављење српске демократије и оздрављење српског биолошког потенцијала, са низом конкретних мера различитог нивоа општости. О тој политичкој визији и јасном политичком програму се надам да ћемо врло брзо бити у ситуацији да разоварамо.