САМО МАЛО РАЗУМА, МОЛИМ ВАС!
Одговор на текст „Плитак бунар опозиционих идеја: Милош Јовановић у епизоди ʻБлокада аеродромаʼʺ.
Није лако не одговорити на текст који се појавио на НИН-вом порталу под насловом „Плитак бунар опозиционих идеја: Милош Јовановић у епизоди ʻБлокада аеродромаʼʺ, како због самог наслова текста, тако и због невероватно произвољних, крајње тенденциозних и надасве злонамерних коментара јединог саговорника у тексту ауторке Саре Николић, Директора Центра за практичне политике, господина Драгана Поповића.
И признајем, рефлексно ми је прво било пало на памет да свој одговор насловим са „Неисцрпан бунар политичке импотентностиʺ или „Дубоки бунар политичке глупостиʺ како бих окарактерисао коментаре дате у предметног тексту. Али колико год оптужбе господина Поповића – иначе човека чија политичка опредељења стоје у потпуној супротности са опредељенима за која се залаже Нови ДСС – биле скандалозне, перфидне и нетачне и које у целини одбацујем, одговор на њих би нас у потпуности удаљио од суштине данашње ситуације и главног питања, како учинити да све што се тренутно дешава у крајњем исходу и успе? Зато ће се одговор тицати самог повода предметног текста – блокаде међународног аеродрома Никола Тесла. Све друго би била бура у чаши воде која ни у нормалним околностима није вредна трошења енергије и времена и која никога не занима, а камоли у ситуацији каква постоји данас.
Кренимо зато редом, начелно, без страсти и без непотребних подметања политичким неистомишљеницима јер смо овде сви који се боримо да вратимо нормалност, плурализам и демократију у земљу на истој страни, волели се иначе или не.
Прво, у потпуности разумем крјање позитиван и благонаклон став који постоји у односу на студенте. Они су успели да пробуде емоцију код грађана и да им помогну у ослобађању страха. И на томе им свака част! Тим пре што се на том путу нечег и одричу, и ако добро примећујем, једини су до сада, уз адвокате и делимично просветне раднике, нешто конкретно у овој борби и жртвовали. Размем и да су у постојећем емотивном набоју студенти донекле и идеализовани и да се последично свака акција која би била независна од студентске, у најмању руку, доводи под сумњу или у најгорем случају, третира као свесно подривање свега оног што су студенти до сада урадили. Поред наведеног разумевања које заиста није само декларативне природе, слободан сам да изразим бојазан да никада није добро када се разум до те мере изгуби пред чистом емоцијом и када се замагли хоризонт рационалног промишљања и предвиђана ствари а чини ми се да нам се то као друштву помало дешава свих ових дана и недеља.
Друго, разумем и прилично негативан став да не кажем одијум према политичким странкама и опозицији у целини који постоји у не малом делу опозиционе јавности. За наведено незадовољство је несумњиво одговорна и сама опозиција и о томе се може разговарати (лично, уопште не бих имао проблем да о томе разговарам јер би у аргументованој расправи заснованој на чињеницама слика била потпуно другачија од оне која се у тексту покушава подметнути од стране јединог саговорника – али о том када дође време за то, сада свакако није). Али колико год разумео, најблаже речено резерву која постоји према опозицији, и даље мислим да је такав став, осим што је делом и неправедан, највећим делом истински штетан јер је се у представничкој демократији једноставно не може без политичких странака. И да будем сасвим прецизан: када кажем да се без политичких странака не може, то говорим у начелу. Дакле, без политичких странака, постојећих или неких које ће можда тек доћи у будућности се не може. И које год биле, те политичке странке ће се борити и бити део политичког поља које у Србији никада није било у потпуности чисто, а са доласком СНС-а на власт, никада није постало прљавије. Другим речима, није добро да одијум према опозицији, макар био и делимично заслужен, постане одијум према политици и политичком организовању. Антиполитика, колико год можда била заносна у одређеном тренутку, никада није довела до ставрања структуре и устројства, већ само до Белог Прелетачевића (овде узетог у фигуративном смислу, да не би било забуне).
Узимајући у обзир претходно наведена два става, чини ми се да разумем и идејни контекст који је можда утицао на општи тоналитет чланка. И немам проблем са тим. Али је ипак потребно вратити расправу на ниво разума и чињеница. Чињеница онако како их ја видим и како их видимо ми из Новог ДСС-а што значи да се о њима може и мора дискутовати јер не значи да је наше виђење нужно и исправно:
Прва чињеница: мислим да студенти ову борбу промене система, која минимално подразумева и промену власти која је систем направила, не могу да изнесу сами. И када то кажем, не мислим само да студенти не могу да победе сами, већ да нико не може ову борбу самостално да изнесе, ни студенти, ни моја странка, ни коалиција којој припадам, ни опозиција у целини, нити било која категорија становништва понаособ. Можда грешим али тако видим ствари. Борба за слободу и демократију је по дефиницији борба читавог друштва и целог народа. И добићемо је сви заједно или ћемо је сви заједно изгубити. И утолико су заиста смешне и бесмислене оптужбе и помисли да неко жели некоме да се „накачиʺ... Неко ко размишља у тим категоријама ситног профитерства, медијске пажње или не знам чега сличног, или апсолутно не разуме ситуацију, или полази од себе, или је присутно од оба помало.
Друга чињеница: овакви режими се не руше шетњама. Време је, чини ми се већ поодавно, да се крене са различитим облицима грађанске непослушности и подизањем температуре односно притиска на власт. И ту долазимо до идеје блокаде аеродрома Никола Тесла која је згодна јер са једне стране власт тешко да може да не реагује – а признаћете да десет, петнаест или тридесет народних посланика у притвору не представља добру слику за власт, а са друге стране истовремено може да направи пометњу међународног карактера. Једноставно речено, и поред свега осталог о чему не бих јавно говорио, аеродром представља добру резонантну кутију. Али има ту и много других могућности – блокада друмског и жележничког саобраћаја, рафинерија, ЕКСПА, институција попут Народне скупштине и да не набрајам даље.
Трећа чињеница: неко мора да крене! Не да би преусмерио пажњу са студената на себе, не да би покупио политичке поене или остале наведене бесмислице већ једноставно зато што неко мора да крене. И лично не видим да неко ишта слично спрема а за неке знам чак да не желе да узму учешћа у било чему сличном. Проблем је међутим што су овакви процеси динамичке природе и да динамику треба одржавати и убрзавати, макар и лагано, али свакако убрзавати. Стагнација у оваквим ситуацијама по дефиницији значи назадовање а када се изгуби моментум, када тензија спласне није лако дизати је поново. Александар Вучић је несумњиво у једном тренутку био у knock down-у и већ је могао (морао) бити и у knock out-у. Далеко од тога да је касно и да су возови прошли али се бојим да време више не ради нужно за нас.
Само зато сам изашао са том идејом и радимо на њеној реализацији (као и на реализацији неких других које ће јој претходити). Ако неко зна за боље решење, најискреније ћу га радо прихватити. Ако неко хоће први да покрене, радо ћу га пратити, помоћи, бити у првим редовима ако треба, остати позади ако сметам, како год... само да отерамо ово зло! Али једно ми се чини да знам – протести су ушли у неку врсту колотечине а она може само да одговара Алкесандру Вучићу.
За крај, извињавам се господину Поповићу ако је нека реч била исувише груба. Надам се да ћемо ускоро моћи да аргументовано расправљамо о различитим политичким опредељенима у нормалној и незатрованој атмосфери. То ће значити да смо завршили посао. До тада смо, независно од симпатија и антипатија које могу постојати међу нама, сви на истој страни.
др Милош Јовановић
председник Новог ДСС-а
