Покрет за народ и државу: Треће ребрендирање српских радикала

Ових дана смо обавештени да је напокон Александар Вучић са својим досадашњим страначким првацима основао и регистровао (чак) два нова политичка покрета: Покрет за народ и државу и Покрет за народ.

Од 1881. када су се први пут у српској политичкој историји званично устоличили радикали, ова идеолошко-интересна творевина друштвеног живота не престаје да нас изненађује својим худинијевско-минхаузенским триковима. Већ у првим годинама деловања су збунили српско друштво идеолошком шетњом од идеје о социјално праведном друштву, једнодомној скупштини, скупштинској контроли над буџетом, до кокетирања са тадашњим режимом и недоследног заступања идеологије, односно прилагођавања идеолошке матрице потребама и интересима првацима радикала. Тако је временом ова политичка групација напуштала своје изворне ставове који су мобилисали највећи број припадника српског друштва и постајала све ближа буржоаским идејама и политици национализма као својим главним ослонцима. Од изворних идеја зачетника радикалске политике Светозара Марковића који је дубоко поимао стање српског друштва и његову економску специфичност коју је чинило око 90% сељака, српски радикали су се обрели, кроз крв Тимочке буне и незадовољство српских сељака, у крилу монарха чију су власт желели да ограниче и повећају утицај Народне скупштине, ипак прихватајући да са њим поделе колач владавине.

Политичко рођење Народне радикалне странке догодио се 8. јануара 1881. да би званично била распуштена 1945. године. Живела је колико један скромнији људски век, али њено постојање је оставило дубок траг и клицу која ће нићи опет када Србију запљусну бујице незадовољства и осуше ветрови разних збуњујућих политичких интереса.
Покрет за народ и државу: Треће ребрендирање српских радикала 2

Прво ребрендирање радикалске идеје и политике догодиће се 1990. и то под изворним називом као Народна радикална странка. Председник је био угледни београдски адвокат Вељко Губерина, али због дебакла на изборима исте године, одваја се крило незадовољних радикала и оснива 1991. Српску радикалну странку у Крагујевцу, а на њено чело долази др Војислав Шешељ. У време врло болног порађања вишестраначког система у Србији, у зору грађанског рата, тајне службе су имале значајну, ако не и најзначајнију улогу, у довођењу лидера на чело одређених политичких чинилаца у Србији, па се то догодило и у овом случају. Спонтаност је овде потпуно искључена.

Овако ребрендирана идеја српских радикала почиње да доживљава свој узлет. Време постојања показује да је тај узлет и постојање на српској политичкој сцени врло контролисан и диктиран, мада се многима чини да је то спонтано надограђена српска идеја. Време, које је најбољи тумач историје, и најстрожи судија догађајима и њиховим виновницима, показаће шта је био стварни задатак ове политике. Крстарење нових радикалских првака грађанским ратом захваћених подручја, арлаукање о границама „Карлобаг – Карловац – Вировитица“, бесомучно ангажовање ликова са оне стране закона или бар склоних да се на тој страни нађу, имало је врло јасан задатак, а то је – да Србе, који су до тада у свету важили за најбоље и најчасније ратнике, признање које су незапамћеном жртвом зарадили у Првом светском рату, сада сроза у ратну каљугу варварства и бешчашћа, закићену „зарђалом кашиком“ те пружи, новим светским и белосветским моћницима алиби за све оно што треба да ураде некажњено једном народу, а зарад својих интереса. У политичкој свакодневици врло рањиве Србије, нестабилне, подељене по свим шавовима и основама, радикали су освајали подршку бирача. У Народној скупштини су били најгласнији, највулгарнији, најнетолерантнији, једном речју – најрадикалнији. Инфериорни слој становништва, несигуран и немоћан се лако поистовећивао са оваквим вербалним терором. Гласом на изборима је помагао да оваква политика буде врло утицајна, а опет да не преузме никада никакву реалну одговорност у друштву, нити доприносећи стварном решавању тешких проблема Србије. Није тај слој бирача никада уочио колико радикалски прваци појединачно и приватно материјално напредују, није се бавио анализом рада оних којима је дао поверење својим гласом. Радикали су се само једном укључили у владу и то у вереме Нато агресије. Да ли је то био део погодбе, не знамо, али да је био део неког ширег плана који је као шатор надвио над Србију, то је сигурно тачно, јер су каснији догађаји о томе сведочанства. Перформанси које су српски радикали приређивали Србији која је покушавала да у рађању модерне демократије опстане стојећи на једној нози, док је друга негде левитирала у ваздуху, постали су сувише очити. Чак и потпуно слепи следбеници су схватили да је ово јалова политика за народ и врло берићетна за функционере. Почело је мењање правца политичке подршке. Прво ребрендирање и рециклирање српских радикала је било на издисају. Крилатица да „где су српски гробови, ту су српске земље и српски радикали“, доживљава болно отрежњење и лом сопствених крила јер је свима јасно да где прођу српски радикали ( који се при томе не задржавају), нема више ни Срба , ни њихове земље, извесно, остају само гробови. Могући губитак утицаја на друштво у Србији са позиције моћне, парламентарне странке је сада више него сигурно. Владари из сенке , тајне службе моћи, приступају новом кораку и следећем ребрендирању српских радикала.

Друго ребрендирање се организује у јесен 2008. СРС у Народној скупштини почиње да се цепа и да се издваја нова, назови модерна, умивена европским водама, Српска напредна странка. Мимо Устава и закона, она добија посланике и почиње „нов“ политички живот. Лидер постаје Томислав Николић, а „доследни“ остаци СРС почињу опозициону борбу са отпадницима из свог јата, најучинковитијим оружјем и оруђем радикала – увредама и клетвама. Нема ни једне шаманске средине која је запамтила већи број клетви него што је то убележила Народна скупштина Републике Србије. Занимљиво је подсетити се да је дотадашњи генерални секретар Александар Вучић дао изјаву да ће се бавити послом у приватној фирми свога брата, а о политичком ангажману се није изјаснио. А онда је – нестао. Двадесетак дана га није било нигде, птичице су цвркутале о боравку у Америци, па о неким вечарама са неким дужносницима страних земаља по европским метрополама, али то је и надаље мистерија. Када се појавио , ушао је на највећа врата у ову нову ребрендирану , европејску Српску напредну странку. Тиме су греси опроштени (смеју ли бити заборављени, на нама је) и новим путем се креће ка истом циљу – освајање власти у Србији и то потпуно, без резерве или остатка. Иста екипа брише своје некадашње поступке, брише своју некадашњу реторику, брише све што их је чинило некадашњим радикалима. Они су нова напредна снага која заговара све оно чему просечан и исподпросечан Србин тежи. Најављује бескомпромисни обрачун са корупцијом, поновну проверу 27 спорних приватизација, чишћење партијских кадрова „оних“ јер сада смо „ми“ и „наши“. Кратко памћење омогућава да се у све ове лажи поверује, при томе се моћ и корупција уским каналом усмеравају на само једно место: у крило породице Вучић и њихових најближих сарадника. Као и сваки организовани криминал, ни овај у Србији не би могао да се успостави и одржи без политичке хранилице, али и проширивања интересне зоне на „комшилук“ са којим се до недавно комуницирало преко нишана и снајпера, па и мало даље у моћне економске империје европских земаља. Јер морамо бити свесни: европске вредности и европски интереси се дијаметрално разликују. Ствара се нов тоталитарни режим на који Србија и Срби нису навикли, али збуњени медијском пропагандом и доведени на руб егзистенције која им се представља као крајњи берићет и сами се препуштају линији мањег отпора и прихватају корупцију као модел сопственог опстанка. Тиме почиње живот од данас до сутра, од једног транзита аутобусом до митинга до следећег, мршаве дневнице, сендвич и вода се топе брже од коцке леда, а у устима и утроби се ствара осећај песковите пљувачке која се не да испљунути, али ни прогутати. Са тим се само ћути, понекад шкргутне зубима, ако их неко још има. Други пут ребрендирани радикали у српском народу стварају оно што је и био крајњи циљ: енормну класу малобројних богаташа и армију послушних робова који ће на сваки миг врховног силника климнути главом и огласити се аплаузом. Аплауз је, иначе , знак да су још живи и још послушни, те је условни рефлекс оглашавања стада које верује да је намера вука да га сачува и унапреди, а не поједе и потроши. Како је за реализовање моћи и власти битно имати репроматеријал који чине народ и држава, тако су ови ребрендирани радикали узурпирали ова два јавна добра и поделили цело друштво на „њих“ и „нас“, стварајући црно бели свет који је овако отетом влашћу и моћи попримао све више нијанси сиве са озбиљном претњом да се сва претвори у црну.

Али , чуда се догађају. Свет је томе позорница, поприште и сведок. Тако се у Србији десило чудо. Стадо које није монолитно у којем су бројни, ипак , били различити и различито се опирали, изнедрио је нову генерацију. Генерацију чија је прва аутентичност била у томе да не пристаје да буде стадо. Генерацију која је видела да свет има јако много боја које може да упије свако око, а не само око владајућих. Да они имају свој аутентичан поглед на сопствени живот и његове могућности и не пристају да им све буде задато и лимитирано. Зато су нашли сопствени пут и сопствени начин отпора видљивим и невидљивим ланцима.

Друга ребрендирана генерација радикала са коцкастим видицима није могла да схвати, још мање прихвати, да постоје они који знају више, чија мисао не пристаје на тарабу коју су они поставили. Рођени су и стасали они који су видели да је цар го и да треба да се стиди тога, а не да их убеђује у лепоту своје вулгарне голотиње. На њихова јасна питања која су дуго тињала, а које је као катапулт избацила у јавност, новосадска трагедија, радикалска свест није могла да одговори. Страх се преселио у вучији чопор из овчијег тора. А страх је опасан непријатељ , поготово кад дође из незнања. Младо и освешћено стадо је придобијало свакога дана нове присталице, следбенике, ширило се као хришћанство и поплављивало својом позитивном енергијом све пред собом.

Таман су ребрендирани мислили да су створили себи Елдорадо у којем ће владати вечно , а без икакве одговорности за почињено, са бескрајним буџетима из којих се узима као она Алајбегова слама, када се осмели, уздиже и запрети читаво једно покољење Уставом, законима, одговорношћу, истином. И шта сад? Усијали се телефони, усијале се сијалице на ноћним сесијама по разним кабинетима. Нико нема одговор на ово. А одговор је врло једноставан: реците нам истину, покажите документа, радите по закону и ми ћемо бити демократско, уређено друштво достојно људског трајања и сваког смисленог напора.

Трагикомично је било посматрати покушаје којима су желели да спрече овај талас који се ваљао Србијом и који је пред собом млео њихове лажи, њихово бешчашће, њихово разбојничко делање. При томе , талас је стално добијао притоке, нову снагу, нове следбенике. Десио се парадокс. Србија је добила вирус који је харао. Вирус људскости је напокон кренуо да оздрављује српско друштво ништећи досадашње ништавило и ништаке.

Проваљени са свих страна и на свим нивоима, презрени и од самих дојучерашњих следбеника, окрећу се онима који морају да заштите било који нижи мотив и траже излаз. Одлука се дуго спремала, али у њу ни они нису веровали па је зато тако млако, без икакве емоције припремљена и Србији лансирана. Одлука је да се још једном ребрендирају (рециклирају), они исти, али сада са промењеним именом, а истим намерама. Зато стварају нов покрет, а да би били сигурни да ће усисати довољно наивних да им омогуће даљи опстанак у пословима какве ни Алибаба није успевао да реализује, стварају чак два покрета: Покрет за народ и државу , а истог дана и Покрет за народ.

Биће занимљиво видети избор лидера ових покрета, а преливање чланства из Српске напредне странке се вероватно неће сматрати класичним „прелетањем“ већ ће то бити још један у низу партијских задатака.

Историја човечанства није ништа друго до историја бешчашћа, како је то констатовао Борхес. Тако су и ови ребрендирани схватили да томе могу дати значајан допринос не марећи ни за једну истински узвишену вредност која би могла бити камен темељац будућности Србије. Политички чинилац Србије у задњих 13 година сада нуди себе у новом костиму, а на истој позорници, а идеологија више није иста, сада, после апсолутне узурпације свих полуга друштва, они се склањају у два политичка покрета којима је задатак: савремени развој и просперитет државе односно Републике Србије и јачање свести о народу и држави; док је у другом случају то очување и подизање свести о народном суверенитету, те промовисање националне саборности, културе и образовања. Са ова ова два лилихипа они покушавају да очувају своју моћ, материјалну и политичку, да је учврсте по могућности и још једном се наругају народу који очигледно сматрају инфантилним.

Овај пут – неће моћи!