Није ваљда БИА открила шпијуне само у Северини и пијанисти?

Све што ћу рећи прати огромна жеља да грешим и истовремено велики страх да сам у праву.

Ево, морам да изговорим: студентима се манипулише и њихова величанствена борба усмерава се ка несумњиво срећном исходу, окончању владавине већ посрнулог тиранског режима, али – важно али, са политички и идеолошки неизвесном завршницом.

У ономе што називамо групним називом „студенти“ препознајем две групе: малу, интересну групу, део тзв. пленумаша и огромно већинску групу истинских ентузијастичних бораца за демократску и праведну државу Србију, различитих политичких уверења, који су својом неизмерном енергијом, упорношћу, личним жртвовањем и неисквареном искреношћу, уз изванредну професионалну организацију, комуникацију, логистику и финансије, подигли на ноге доскора преплашене грађане Србије.

У току је процес, како то често бива, манипулисања огромном већином поштених којом се своди на топовско месо и преводи борба за испуњење почетних, у свему оправданих студентских захтева у предизборну кампању групе професора и студената који ће чинити будући, још нерегистрован покрет или странку за сада вешто скривених политичких ставова.

Нико од ових потоњих, професора из сенке на будућој изборној листи, нема крваве пликове на ногама, грчеве и упале мишића, мучнину, аритмију… нити су добили бејзбол палице по вилици, били гажени…

Дуго очекивана пожељна политичка артикулација студентских захтева проистекла из закаснелог сазнања да од постојеће власти доказано не може да се очекује да испуни студентске захтеве који се односе на утврђивање одговорних за убиство на Железничкој станици у Новом Саду, јер би у супротном сама себе стрпала на робију, уместо да буде усмерена на сарадњу са свим другим старим и новијим борцима за реуспостављање Србије као правне државе, дефинисана је оштром дистанцом од свих политичких чинилаца у Србији.

Они студенти који уз професоре и друге спољне, ванпленумске саветнике имају политичке амбиције, а креирају акције већине колега, у политику су ушли најпре формулишући захтев већег броја факултетских пленума да се формира експертска влада.

При томе, најважније, та експертска влада, по њима не сме да буде загађена експертима из редова политичких странака, како оних на власти, тако ни опозиционих, нити појединцима који су икада учествовали на било који начин у било којој извршној власти, будући да су том чињеницом, по њима и оснаженој тези „сви су исти“ заувек упрљани, компромитовани. То би, дакле, била влада у којој би се вршењем власти запрљали неки нови људи, жртвујући се „за боље сутра“.

Ти нови беспрекорно чисти људи, опортунисти, комформисти, који су више од деценије чисто и безбедно ћутали чувајући породични мир, спокојство и приходе, препуштајући прљавим политичарима опозиционарима и друштвеним активистима да се одупиру режиму, трпећи прогоне на послу и разапињање по режимским медијима, сада постају пожељни предводници промена.

Улажење у политику са свакоме разумном човеку потпуно јасно неостваривим предлогом може да буде сигнал да су идејни творци приглупи, што наравно нису, или да свесно износе нереалан захтев, како са аспекта могућности прихватања од стране власти, тако и саме могућности реализације циљева чак и у случају прихватања.

Јер, да ли ико здраве памети може да очекује да ће власт да прихвати непристојан предлог да добровољно у потпуности демисионира и без икаквог свог учешћа, у потпуности препусти извршну власт за сада анонимним студентско-професорским експертима?

И најзад, сада се појављује нови студентски захтев: расписивање превремених избора, а по неизмењеним изборним условима!!!

Па зар то није Вучићев предлог већ више месеци? И онда ти предлагачи веле да треба да се испрси професорско – студентска листа коју би подржале политичке странке које не би учествовале на изборима, нити би имале своје кандидате на листи.

Једне речи нема о томе шта би био политички програм, нема једне речи о бројним спољнополитичким и унутрашњеполитичким дилемама и изазовима са којима се Србија суочава. „За боље сутра“ је само бесадржајно опште место, а не политички програм листе која се препоручује да врши власт у пуном мандату.

Дакле, белодано је јасно да је револт грађана био спонтана, искрена реакција на трагедију у Новом Саду изражена првог дана слоганом „корупција убија“, као и да је промптно организовано дивљаштво власти, напад на студенте ФДУ који су изашли на улицу да одају почаст жртвама корупције, изазвало спонтану солидарну побуну студената свих осталих факултета.

Отада се ствари мењају. Четири захтева студената, свакоме јасни и прихватљиви, уз њихове одличне акције на терену убрзо и очекивано су добили огромну подршку грађана Србије.

Нема другог кривца од председника Републике за даљи ток збивања, председника који одбија да испуни почетне захтеве студената, јер би испуњење довело да процесуирања свих из власти, укључујући њега самог, укључених у корупционашке послове који су довели до смрти шеснаесторо људи. Затим хушка своје бандите капуљаше на мирне протестанте.

Студенти иду од врата до врата широм Србије, револт грађана расте. Председник Републике лаже говорећи да је на делу обојена револуција и рушење државе. Зна он добро да ово није „обојена револуција“ и није рушење, већ покушај реконструкције државе. Па није ваљда БИА открила шпијуне само у Северини и оном италијанском пијанисти. Ово је аутентични српски бунт студената и огромног броја грађана, аутентична српска револуција, која се, нажалост, аутентично српски деформише и извитоперава.

Било је очекивано да нарасло незадовољство грађана, затворено на подршку студентима, изнедри политичке амбиције, па је сада јасно да нека малобројна група професора и студената преузима управљање пројектом и целокупном организацијом студентских протестних активности и да постоје те две групе студената: политички амбициозни управљачи, руководиоци и топовско месо поштених, чистих, наивних, невиних, добродушних студената.

Немогуће је да интелигентни и образовани људи не знају да раздвоје могуће од немогућег, па су пет месеци тврдили да без промене власти може да се обезбеди „да институције раде свој посао“ без мешања „ненадлежног“, да су веровали да „можемо сами“, да не знају да нема представничке демократије без кључне улоге политичких странака и најзад да не знају да је формирање нових политичких странака не само легитимно, већ и добродошло у сваком демократском друштву, али да је неморално, па да свако мора да се са презрењем односи према преварним радњама злоупотребе чисте енергије побуњених студената и грађана за интересе групе политички непрофилисаних каријериста.

Нова странка, нови покрет, мора да има целовит, прецизно, јасно дефинисан програм: од идеолошког оквира, преко сета питања спољне, економске, образовне, здравствене, културне, научне, социјалне… политике.

Један аспект свега овога је веома значајан:питање односа тзв. међународне заједнице, сузимо то на ЕУ, према актуелној кризи у Србији. Несумњиво,као потврђени послушник најутицајнијих држава ЕУ, председник Републике Александар Вучић ужива њихову подршку. Истовремено оне препознају да се Вучићу истрошио век трајања, да му се власт ближи крају, а у целини опозиционих странака препознају противнике реализације неких од њихових кључних интереса,те су заинтересоване да се креира нова опозициона сцена Србије,да се постојеће странке маргинализују и да се по могућству изнедри нова, западним интересима усрдније кооперативна политичка странка.

Зато се моје одушевљење часним и поштеним, самопожртвованим студентима ентузијастима, судара са чини ми се оправданим страховањем да исход може бити недовољно промењен систем у коме ће грађани и даље вапити за слободом, пуном демократијом и истински сувереном државом.

Уложен је напор да се удаље херојска студентску генерација, опозиционе странке и друштвени активисти.

Преко је потребно да се та погубна дистанца превазиђе.

Памет у главу. Сам не може нико, заједно се може много, можда све!