Четврта индустријска револуција и Трећи српски устанак

Пише: Иван Миленковић

Уколико би неко упитао просечног припадника ИТ индустрије како би држава могла да помогне ову привредну грану, највероватније би добио одговор да се не меша и не одмаже. Вероватно би као пример навели да не измишља тестове самосталности за предузетнике (искључиво у ИТ сектору) како би их натерала да плаћају веће порезе док дојучерашњи фризерски салони преко ноћи постају конзорцијуми за извођење јавних радова милионских вредности. Други би пожелели да пореска управа не јури фриленсере да уплаћују порез, исте оне који директним извозом својих услуга умањују катастрофални спољнотрговински дефицит, пре него што испита порекло имовине функционера који од плата сразмерних јуниорским ИТ позицијама навелико купују некретнине у земљи и иностранству.

Заједнички именитељ ових и сличних примера је жеља за праведном државом, жеља која је код поштених људи све јача што су више материјално обезбеђени и професионално остварени. Уколико су ИТ стручњаци деведесетих година одлазили на рад у иностранство мотивисани (не само) вишеструко већом зарадом, данас они емигрирају у иностранство првенствено зарад остварења циља да живе у уређеном државном систему где су правила јасно дефинисана а закони који утичу на свакодневни живот се поштују без изузетка.

Ова чињеница би морала бити алармантна за сваку власт која држи до добробити државе и својих грађана – али то није случај у Србији. Запослени у ИТ сектору листом су потпуно невидљиви за мрежу утицаја, уцене, застрашивања и корупције на којој почива садашња власт па стога на њихове потребе и захтеве та власт не обраћа ни трунку пажње. А и како би, када би испуњење тог једног захтева значило њену смену и дугогодишње затворске казне за њене припаднике.

Људи изван ИТ струке могли би се и зачудити откуд незадовољство, када имате прилику да сарађујете са стручњацима из целог света и можете својој породици приуштити стан, аутомобил, летовања и зимовања. Но, судећи по реакцији ИТ заједнице, илузија нормалног живота у нормалној држави које ове погодности у одређеној мери омогућавају, ако је икада и било, распршила се у парампарчад у додиру са суровом реалношћу – да свако од нас може бахатост и корупцију као и одуство сваког морала људи на власти платити својим животом.

Управо је ово контекст у којем морамо читати експозе новог мандатара одлазеће власти, а у којем нове технологије, укључујући ту и информационе, заузимају истакнуто место на самом почетку излагања.

Могли би да оставимо по страни неке споредне ствари попут програма преквалификације у ИТ сектор, да нису индикатори недостатка визије тренутне власти. Занемаримо ли чињеницу да тешко да је сан једног школованог архитекте или доктора филозофије да буде рецимо тестер мобилних апликација, програм преквалификације је потпуно у складу са неолибералном политиком јефтине радне снаге и стварања полупоризвода. Неупућени се не би сложили са идејом да су ИТ стручњаци јефтина радна снага, али не може се другачије оквалификовати економски модел у којем се рад на развоју пројеката чија се вредност мери у милијардама долара наплаћује по сатници која мери десетинама.

Мандатар говори о дигиталној трансформацији али прећуткује да је немогуће дигитализовати систем у којем се ништа не ради нужно по закону а један човек се пита за све. Прича и о развоју инфраструктуре, не либећи се помена оне железничке која је његовог претходника коштала радног места.

Угодно би било читати о милионским буџетима разних иницијатива да нам при том не пролази кроз главу питање колики ће део тих средстава бити прослеђен фиктивним подизвођачима и подподизвођачима. Овако, можемо са жаљењем констатовати да док надлежне институције не почну да раде свој посао можемо само нагађати колико је преплаћена изградња и опремање државног дата центра у Крагујевцу и колико ће бити прекорачен буџет за изградњу БИО4 кампуса.

Поменуто је толико занимљивих информационих пројеката, неких одавно у употреби, да би необавештени посматрач могао помислити како је у протеклих десет година настала генерација младих ИТ предузетника, који су свој рад на овим иновационим пројектима преточили у сопствене компаније и та искуства уз помоћ државе извозе у иностранство доносећи профит у Србију. Али авај, тешко да ћете такве предузетнике наћи јер су ови послови поверени на намештеним тендерима искључиво уском кругу фирми које су повезане са браћом, кумовима и осталом родбином високих функционера власти. Нема места иновацијама када је једини циљ остварити што ефикаснији начин отуђења средстава из државне касе. Тако развијени пројекти, без контроле трошкова и праве конкуренције, остају далеко испод реалних потреба технолошке реформе државног апарата и у потпуној несразмери са уложеним средствима.

Из свега овога јасно се може закључити да борба за праведније друштво неизоставно део стратегије развоја ИТ индустрије, али важи и обрнуто: да је коришћење информационих технологија неизоставни део борбе за праведније друштво, али о томе више другом приликом.

Две су ствари у вези технолошког развоја константне од памтивека: да ће они који не овладају технологијама које повећавају продуктивност друштва бити на овај или онај начин замењени онима који то чине; и да се свака технологија може употребити за добробит људи или њихово уништење, у зависности од мотива оних којима је поверено да њоме управљају.

Стога се не смемо плашити вештачке интелигенције, софтвера за препознавање лица и секвенцирања људског генома, као и промена које њихова примена носи, већ искључиво људи којима смо поверили да њима управљају у наше име а којима добробит друштва није на првом месту. Нека нам тај страх буде не препрека већ мотив да, жртвујући мало лажног комфора, што пре успемо да се изборимо за државу у којој ћемо моћи да чинимо информисани избор, бирамо и смењујемо власт у складу са њеним резултатима.

Аутор је председник Савета за информационе технологије Нове Демократске Странке Србије