ИНТЕРВЈУ: др Милош Јовановић за НИН
Од захтева за расписивање ванредних избора може бити више штете него користи, јер се могло добити више од неслободних избора, а на тај начин се власт из дефанзиве враћа у активну позицију, те се на неки начин нарушава јединство у опозиционом фронту, каже за НИН Милош Јовановић, председник Нове Демократске странке Србије.
Јовановић сматра да је услов за поштене изборе да се пре тога формира прелазна влада која ће их спровести и да је та идеја могла да буде спроведена у дело.
Студенти су тражили ванредне изборе, какав је ваш став о томе?
Студенти имају право да траже шта год мисле да је исправно и с тим немам апсолутно никакав проблем. Баш као што немам проблем да изнесем критички став према било чијем захтеву, па и наведеном студентском, и чини ми се да је он, у најмању руку, недовољно промишљен. За почетак, мислим да се након свега што се десило у протеклих пола године могло и морало тражити и добити више од захтева за неслободне и недемократске изборе које би организовао Александар Вучић – јер само такве, непоштене, и уме да организује. Друго, временски оквир, пред летње годишње одморе, није могао бити проблематичнији. Шта ће се, наиме, десити ако се избори распишу за неки јул или август месец када ће излазност механички бити мања за 10, можда и читавих 15 одсто? Чини ми се такође да се тим захтевом помогло Александру Вучићу да изађе из дефанзивне позиције и да се врати у игру – овог пута као надлежни орган јер је председник тај који распушта Народну скупштину и расписује парламентарне изборе сходно члану 109 Устава Србије. И не само што се вратио у игру, већ држи и часовник у својим рукама, односно одређује време када ће их расписати. Коначно, мада има и других разлога које бих још могао да наведем, тим захтевом се донекле нарушио јединствен фронт који је постојао у оквиру опозиционе, слободне, не-СНС Србије. Сада се у опозиционој јавности отворила дебата с тим у вези, чак и у оквирима њеног проевропског дела, којем странка којом руководим и ја не припадамо. Тако је, рецимо, Софија Мандић сликовито упоредила студентски захтев са позивом да се скочи у базен у којем нема воде. Све у свему, чини ми се да од таквог захтева може потенцијално бити много више штете него користи. Али боже мој, ту смо где смо.
Зашто мислите да је редослед прво прелазна влада, па онда ванредни избори важан?
Зато што тако налаже елементарна логика. Када сте успели у тој мери да дигнете енергију и извршите притисак – а за то су на првом месту заслужни студенти – онда је ваљда логично да вам циљ буду поштени, а не лажни и покрадени избори. А да би се до поштених избора дошло, мора се претходно оформити прелазна влада која ће створити услове за слободно изражавање демократске воље грађана. То је једина нормална и логична секвенца. Све остало је напросто наопако.
Шта мислите о ставу студената да би опозиционе странке требало да се повуку и пруже подршку студентској листи?
Реч је о крајње несвакидашњој идеји за коју не знам да је икада и игде изношена у таквом облику. Више од тога, сама идеја је изразито чудна јер би, ако се искрено жели смена овог лоповског, издајничког и аутократског режима, ваљда било логично тражити да се направи једна заједничка листа комплетне слободне и опозиционе Србије, укључујући неминовно и политичке странке. Дакле, једна листа свих оних који се, некада и годинама уназад, боре за промене. Овако све личи на неку врсту експеримента, а очигледно да на екеперименте као грађани олако падамо. Било како било, одговорићу вам потпуно јасно и начелно у своје лично име и у име Новог ДСС-а: када дође до избора, једна политичка странка има само две могућности – да на изборе изађе или да изборе бојкотује. Оно што свакако није могуће јесте да једна политичка организација не учествује на изборима и да подржи другу изборну листу. Тако нешто напросто није могуће ни за једну политичку странку јер би једна таква одлука представљала директну негацију смисла њеног постојања.
Може ли се извршити притисак на власт да пристане на ванредне изборе или на прелазну владу, па на расписивање избора и како, ко има капацитет за то, да ли студенти, опозиција...
О томе сам у протеклом периоду више пута јавно говорио и писао чак ауторске чланке. Могао се, и морао, извршити притисак за формирање прелазне владе која би обезбедила услове за коначно одржавање поштених избора. Та борба је подразумевала заједништво, на које сам стално позивао, јер нико није могао, нити данас може, сам такву борбу да изнесе. И та борба је подразумевала озбиљне акције грађанске непослушности, од којих смо неке и сами спровели сходно нашим капацитетима са жељом да покажемо и пример и пут. Нажалост, ни за једно ни за друго очигледно није било довољно слуха.
О новим геополитичким околностима
У свету се мењају геополитичке околности на релацији САД-ЕУ-Русија-Кина. Какав став Србија треба да заузме према том питању и зашто?
Србија треба да буде своја и да има јасна спољнополитичка опредељена, а не да се бави нечим што би се могло назвати „шибицарењем“ у спољној политици. Први корак подразумева да јасно одредимо наш однос према ЕУ. Став Нове Демократске странке Србије је ту познат – сарадња апсолутно, у сваком могућем сегменту, од трговине до академске размене, али не и чланство. Таква позиција би нам у свему ослободила маневарски простор за спровођење једне аутентичне спољне политике која одговара земљи која геополитички, историјски и цивилизацијски ипак представља Исток на Западу и Запад на Истоку.
Може ли опозиција у једну колону, или барем две, против власти, будући да аналитичари већ дуго тврде да је опозицији потребно укрупњавање? Шта још опозиција може да учини како би поправила резултат?
Никад нисам мислио да је питање броја колона пресудно, већ је одлучујући сам политички и друштвени контекст у датом тренутку. У неким ситуацијама, ситуацијама појачаних тензија и поларизације, једна колона би вероватно дала бољи резултат. У ситуацијама када тензије опадају, верујем да више идеолошки заокружених колона може ефикасније допринети заједничком циљу смене режима.
Да ли се кајете због употребе бибер спреја и димних бомби у Скупштини Србије? Шта сте тиме ви и колеге из опозиције хтели да постигнете и шта мислите о тврдњама да сте тако дали шлагворт власти за медијску кампању против опозиције, али и против институција, међу којима је и парламент?
Ако вас добро разумем, након што је ова власт убила шеснаест људи испод надстрешнице Железничке станице у Новом Саду; након што је Александар Вучић лично подстрекивао на гажење студената и протестаната, што је довело до тога да једна студенткиња умало изгуби живот након што је главом ударила о ивичњак на Новом Београду; након што су високи службеници МУП-а претукли пензионера Илију Костића у Новом Саду и трајно га осакатили – за шта ни дан-данас нико није одговорао; након што су активисти СНС-а бејзбол палицама ломили вилице студенткињама по Новом Саду; након што је Александар Вучић 15. марта био спреман на крвопролиће окупивши око зграде Председништва као и у самој згради све могуће батинаше и криминалце ове земље са хладним и ватреним оружјем, ви ме озбиљно питате за бибер спреј?! Питате ме после свега што сам навео за средство које не може да нанесе ни лакше, ни теже повреде јер уопште и не може да повреди као што не може ни да остави било какве последице?! Па стварно не видим због чега човек има да се каје. Када погледате катастрофално стање у које је земља доведена по сваком питању, од издаје највиталнијих националних интереса до потпуног безакоња и приватизације државе, од до сада незабележеног простаклука и примитивизма у јавној сфери до физичког насртаја на грађане, од потпуног урушавања јавног морала и губитка појма општег интереса до незапамћене крађе коју спроводи велики број појединаца на власти – отпор и разни облици грађанске непослушности би морали бити жешћи у сваком погледу. Па ми смо нација која нестаје – у буквалном смислу те речи! Да ли је могуће да та чињеница никога у овој земљи на занима? Зато морамо под хитно да почнемо да уводимо ред у овој земљи јер у супротном процес нестајања нећемо зауставити. А што се седнице НСРС тиче, није била опција да она прође мирно у ситуацији тензија у целој земљи и потребе да се тензије одрже, већ је морала да изгледа баш тако како и јесте, колико год то свима нама било немило и непријатно. А идеја да се може борити против ове власти а да се истовремено избегну ударци њене пропагандне машинерије је бесмислена. И уопште се на наведену пропаганду не треба обазирати – нарочито то није било потребно у тадашњем контексту високог нивоа тензија и скоро фронталне борбе са овим, у бити, фашисоидним режимом.
Кажете за себе да сте десничар. Десница се суочава са експанзијом у Европи, али и забранама (Румунија, Француска...). Где је место десне политичке струје у Србији и да ли десница у Србији може да изађе из сенке национализма деведесетих који је прати?
Место деснице у Србији као и поштовање традиционалних вредности је доминантно и верујем да ће тако остати јер цивилизација „Кончите Вурст“ и осталих „брадатих жена“ не представља никакав модел напретка, већ пре чисту декаденцију. Проблем је само што је Александар Вучић, иначе човек без икакве идеологије и суштинског знања, запосео место деснице и уз своју пропагандну машинерију успева да код дела грађана још увек одржи илузију о истинском патриоти, о „Аци Србину“, иако је тај „Аца Србин“ прихватио Француско-немачки споразум о имплицитном признању сецесије наше јужне покрајине Косова и Метохије и суштински презире свој народ. Али једно је сигурно, тешко да ће савремена левица, левица такозваних друштвених вредности а не левица рада, икада имати већину у Србији. И на то не могу утицати ни одјеци из деведесетих јер ни тада у Србији није било аутентичне деснице – националне и демократске истовремено – већ је доминантно било нешто што би се могло назвати „Де-Бе десницом“, фасадног и лажног патриотизма, какав је и данас присутан код Вучића.
Недавно сте рекли како треба размишљати о листи аутентичне деснице. Кога видите на њој?
Аутентична десница подразумева постојање истинске политичке визије и идеологије, као што подразумева и озбиљност. Нови ДСС и Српска коалција НАДА све наведено поседују.
Завршили сте студије у Француској и добро познајете ту земљу, бавили сте се и научним проучавањем политичке компаратистике, а спадате и међу политичаре са завидним теоретско-научним знањима о политици. Због чега српска демократија и парламентаризам од обнављања не могу да се приближе својим панданима у неким развијенијим земљама (попут Француске на пример)? Или је то заблуда?
Могу да се приближе, али је све питање демократске и институционалне културе за чије стицање су потребни време и континуитет. Ми смо као народ имали у својој историји пуно дисконтинуитета, од којих су они из прошлог века, биолошки из Великог рата, политички са југословенством и идеолошки са комунизмом, оставили изразито негативне последице које се и данас осећају. Зато је важно да се као народ идентитетски утемељимо, да повежемо раскинуте нити наше националне историје, да стабилизујемо своју менталну и психолошку структуру. То укорењивање увек представља темељ и зато је важно приступити што пре том процесу кроз амбициозну политику, првенствено у областима просвете и културе. Само након тога је могуће ефикасно приступити борби за одбрану наших националних интереса уз свест да историја нема краја и да је све питање воље и националне амбиције. Упоредо са тим процесима се мора радити на моралном преображају наше нације и њених елита, које изгледа да у моралном погледу никада нису биле исквареније. Смисао за општи интерес и јавно добро као и брига за опстанак српства као да више ни код кога не постоје. Свеопшта корупција и невероватно срозавање нивоа културе које спроводи режим Александра Вучића су у том погледу нанели неизмерну штету. Али за све ово о чему говорим постоје јасне мере јавних политика које треба спровести и ми их као Нови ДСС имамо.
