Зашто су нам (не)потребни страни универзитети?

Пише: Иван Миленковић

У јеку дискусије око замисли тренутне власти да пацификује државне универзитете и акредитује стране факултете мимо наших образовних програма, покушаћу да будем ђавољи адвокат и изнесем неке разлоге зашто би то могла бити добра идеја.

Сматрам да би се доласком неког страног факултета организационих наука и менаџмента могао ишколовати кадар који би био способан да организује посао у Министарству унутрашњих послова тако да се сви повезани послови обављају у истој згради. Наиме, у мојој општини уколико подносите захтев за замену возачке дозволе без промене пребивалишта то чините у једној згради а у супротном морате ићи у другу. Пореска управа је централизована, али на начин да уколико сте становник општине Нови Београд и желите да регулишете једну врсту пореза морате ићи у Земун а за другу на Вождовац. Једина корист од овакве организације посла биће повећан број корисника будућег београдског метроа.

Држим и да су наставни програми Оксфорда и Кембриџа модернизовани у тој мери да будући руководиоци могу барем сазнати за машине за издавање редних бројева да народ који чека не буде препуштен самоорганизацији типа „ко је овде последњи“.

Било би добро и да увеземо неки престижни факултет у области информационих технологија како би постојао неко ко би објаснио ресорном министру да се дигитализација не може спроводити без реорганизације рада служби које се и даље даве у гомилама папирних образаца, предмета и решења. Неко би се досетио са предавања да се дигитални сертификат може издавати свим грађанима по аутоматизму. Неко ко је учио на факултету да се у оквиру милионског уговора о развоју софтвера мора тражити да се апликација „е-плати“ тестира и на мобилном телефону, и то сва четири екрана.

Наравно, схватили сте до сада, за овакве иновације нису неопходни најпрестижнији светски универзитети. Потребна је одговорна власт по мери грађана као што и дигитализација може бити по мери грађана. Тако да и наши старији суграђани који нису вични коришћењу рачунара могу отићи до своје месне заједнице и уз помоћ информатички писменог особља поднети електронски сва потребна документа.

За крај, верујем и да би запослени у институцијама радије волели да на миру у канцеларији прегледају предмете и комуницирају електронски уместо да седе за шалтером и по цео дан објашњавају збуњеним грађанима који су им папири потребни и у који део града морају да иду на следећи део своје авантуре регулисања тривијалних административних обавеза.

Аутор је председник Савета за информационе технологије Нове Демократске странке Србије