Потребне корените реформе у српском спорту

Пише: Зоран Сандић

Те 2001. године ватерполо репрезентација Југославије освојила је титулу европског првака на шампионату Европе у Будимпешти, а истог лета била је „сребрна“ на планетарној смотри у Фукуоки. Исто то лето љубитељи спорта памте по титули првака Европе у кошарци у Турској, на првенству где нам се ниједан противник није „извукао“ испод двоцифреног „минуса“ док су одбојкаши, једнако убедљиви били на континенталном турниру у Чешкој.

Да чаша успеха у првој години миленијума буде препуна потрудили су се рукометаши који су заузели треће место на СП-у у Француској. Од тада се ови бајковити резултати нису поновили, мада су ОИ у Рио Де Женеиру такође исписале неке лепе приче попут златне медаље у ватерполу, сребрне у женској одбојци и мушкој кошарци и, на крају, „бронзе“ у женској кошаркашкој конкуренцији.

Но, да нам у колективном спорту „не цветају руже“ и да смо ту „на низбрдици“ спортски хроничари бележе годинама уназад. Пролазе репрезентативна лета готово без одличја. Ако освојимо коју медаљу, најчешће у кошарци и ватерполу, то је више изузетак него правило. Шта је узрок потопа?

Узроке можемо тражити на више страна, од уплива политике владајућег режима како у свим сферама друштва па тако и у спорт, до статуса спортских клубова и запостављања основне базе, а то је систем школског спорта. Оно у шта не треба да сумњамо и што морамо искористити као нашу предност је да Србија јесте земља спорта како колективног тако и индивидуалног и велики расадник спортских талената што је кроз историју нашег спорта и јасно видљиво.

Како изаћи из кризе?

Три правца око омасовљавања спорта и враћања нашег спота на старе стазе су: рад са децом, професионални спорт и инфраструктура. Такође, наука у спорту која треба да је везивно ткиво треба бити активно заступљена.

Наша земља је имала препознатљив систем школског спорта у коме су се деца, још у најранијим узрастима одмах из школа и на препоруку пребацивана у клубове. Каква је данас ситуација  у школском спорту говоре нам и статистички подаци који су забрињавајући. Само 13% деце је укључено у организоване спортске активности, док 70% деце на дневном нивоу нема потребну физичку активност да би се правилно развијало. Уз то, свако четврто дете у Србији је гојазно.

Данас немотивисани наставници физичког васпитања чак ни не обраћају пажњу да им већина у одељењу не тренира. Клубове су замениле приватне школе, а то је већ пуна комерцијализација спорта од најранијих дана.

Проблем са младима се мултипликује чињеницом да су амерички колеџи увећали своја улагања па су постали конкуретнији и од најквалитетнијих сениорских клубова у Европи. Није реч овде само о кошарци. Више одбојкашица српских сениорских клубова заменило је овог лета српске градове  за студије и наставак каријере у САД. Не само Србија него и Европа не налазе начин да одговоре на овај изазов. Дакле, развој школског спорта уз пратећу инфраструктуру и прикладне услове би стварао нове таленте и омогућио развој мањих средина у спортске центре као базу за даљи развој.

Други акутни проблем српског клупског спорта су финансије, недовољно јасна пореска политика и недефинисана власничка структура. Клубови у Србији имају статус удружења грађана, а на тај начин нема адекватног развоја спорта. Потребна нам је хитно трансформација спортских друштава рецимо по моделу као што је у Словенији или Немачкој на тај начин да клубови буду спортска привредна друштва где би била јаснија финансијска слика и чиме би се омогућило једно здраво и одрживо функционисање. Не може финансирање да буде државно, новцем грађана, а интерес појединачни или приватни и још без одговорности. Други модел за спас српских клубова, а самим тим и нашег спота, је приватизација клубова коју је још давне 2015. године помпезно најавио тадашњи министар спорта Вања Удовичић.  „Идемо у приватизацију! Урадили смо стратешку припрему и најдетаљнија истраживања“ и наравно све је остало мртво слово на папиру и до реализације није дошло, а јасно је и због чега. Основни циљеви приватизације спортских клубова би били: повећање економске ефикасности, прилив свежег капитала, економска стабилност и јасна визија. Најприкладније решење по речима стручњака за приватизацију спортских клубова у Србији би могао да буде шпански модел где је успешно приватизовано 38 кошаркашких и фудбалских клубова.

И трећа, а не мање битна ставка је инфраструктурални развој спорских објеката, праћен инфраструктуралним развојем и изградњом спортских института јер морамо да улажемо у науку да би разумели шта други раде у области савременог спорта. Ми данас имамо ситуацију да држава гради Нацинални стадион чија цена је 960 милиона евра са пратећим садржајима уместо да тај новац уложи рецимо у спортске центре, школске фискултурне сале  по градовима и селима у Србији и на тај начин почнемо оживњавање школског спорта. Не треба бити против изградње националних стадиона наравно али то треба оставити за будућност када Србија буде поново развила своје спортске клубове и када се рецимо фудбал буде поново играо  на вишем нивоу сходно нашој репутацији из прошлости. Морају се, уосталом као и у свим другим областима, јасно знати приоритети у развоју спортске инфраструктуре.

Компилација свих ових фактора довела је до неуспеха у колективним спортовима, а актуелна власт је доказала да нема кадрове али ни јасну визију и план како да реши нагомилане проблеме у нашем спорту. У овом тексту смо се дотакли само највећих проблема и дали идеје како их решити,  а то јесте посао за будућност која долази где ће после пада овог режима поред промене националне политике, политике у економији, здравству, школству морати доћи и до темељне промене за спас српског спорта.

Аутор је потпредседник Новог ДСС-а и народни посланик