Од Ђиласових пудлица до Вучићеве лажне опозиције

Ово је текст о тешко разумљивој чињеници да немамо консензус чак ни о томе да ли је српско национално питање решено и о некоректности политичке борбе, која отвара питање стварног демократског потенцијала и опозиционих странака, у околностима када је са владајућим ствар потпуно јасна.

Ово је текст о погубној оговарачкој пракси страначке борбе којој су изложени сви неистомишљеници, а којој се суптилно придружују и тзв. студенти. Нови ДСС се помиње само као добар пример.

Нема за странку захтевнијег подухвата од придобијања поверења грађана без подлегања данас уобичајеној пракси политичарења и нормализовања стања у којем се страначка идеологија, програм и дневнополитичко деловање налазе у међусобном нескладу.

Са тим изазовом суочена је већ пуне тридесет три године странка која је утемељила своју политику на начелу једнакости националног и демократског.

Наравно, нема странке у Србији која, ма шта мислила, неће рећи да залаже и за остварење српских националних интереса, јер би то, сасвим разумљиво, представљало самоубилачко признање. Нема релевантних странака ни у Европи које чине другачије.

Оно што чини разлику између странака у Србији и у државама ЕУ јесте непобитна чињеница да за разлику од Србије европске државе нису оптерећене нерешеним националнм питањем.

Зато се страначка изјашњења о бризи за остварење националних интереса у држави која, између осталог, нема контролу чак ни над својим међународно признатим границама, којој је угрожен територијални интегритет, чији народ је изложен дискриминацији и грубом кршењу људских права у суседним државама, не може поредити са програмским опредељењима и деловањем странака европских држава.

У њима се национални интерес само формулише различито, постављају се различити приоритети, зависно од тога да ли се ради о странкама центра, деснице или социјалдемократским.

У Србији, ако се странке заиста залажу за национално одговорну политику морају да се дневно и дугорочно посвете решавању српског националног питања – ма колико се циљ, формирање јединствене националне српске државе некоме данас чинио нереалним.

Одмах треба рећи: то никако не умањује важност неодложног решавања других питања – културе, образовања, здравства, правосуђа, привреде, пореског система… а понајмање је у супротности са залагањем за добро функционисање правне државе, свих демократских институција.

Ако се ово има у виду биће јасно колико је политика „и нација и демократија“ јединствена, да би зато била погрешно тумачена и оспоравана од оних који сматрају да је српско национално питање решено („Косово је одавно изгубљено“, „Нека се Срби у Републици Српској сами брину о себи“…), од оних који су свесни да није, али им лични интерес налаже да се његовим решавањем не баве и од оних, данас на власти, који националне интересе свесно издају.

Тако је странка која ју је заступала и до 2000. године истовремено за једне била национално неодговорна, за друге „радикали у фраку“. Тако је било онда, тако је данас и тако ће бити све док не можемо да кажемо да оно што чини карактеристике политички зрелог народа одликује и наш.

Политика „и нација и демократија“ је мета политичке игре „између две ватре“. То није само прости, често простачки сукоб страначких противника и конкурената, већ суштински много дубљи неспоразум.

Очекивано је да јединог носиоца те политике, противника данашњег и национално неодговорног, прецизније – издајничког и недемократског, ауторитарног режима, нападају странке на власти свим средствима која таквим режимима стоје на располагању. Али неодговорни су и штетни истовремени вишедеценијски напади демократских странака, релативно му блиских по уверењу о значају успостављања демократског поретка, а различитих ставова о томе шта су национални интереси и како их остварити.

Ово је текст о тешко разумљивој чињеници да немамо консензус чак ни о томе да ли је српско национално питање решено и о некоректности политичке борбе, која отвара питање стварног демократског потенцијала и опозиционих странака, у околностима када је са владајућим ствар потпуно јасна.

Ово је текст о погубној оговарачкој пракси страначке борбе којој су изложени сви неистомишљеници, а којој се суптилно придружују и тзв. студенти. Нови ДСС се помиње само као добар пример.

Нема за странку захтевнијег подухвата од придобијања поверења грађана без подлегања данас уобичајеној пракси политичарења и нормализовања стања у којем се страначка идеологија, програм и дневнополитичко деловање налазе у међусобном нескладу.

Са тим изазовом суочена је већ пуне тридесет три године странка која је утемељила своју политику на начелу једнакости националног и демократског.

Од Ђиласових пудлица до Вучићеве лажне опозиције.

Наравно, нема странке у Србији која, ма шта мислила, неће рећи да залаже и за остварење српских националних интереса, јер би то, сасвим разумљиво, представљало самоубилачко признање. Нема релевантних странака ни у Европи које чине другачије.

Оно што чини разлику између странака у Србији и у државама ЕУ јесте непобитна чињеница да за разлику од Србије европске државе нису оптерећене нерешеним националнм питањем.

Зато се страначка изјашњења о бризи за остварење националних интереса у држави која, између осталог, нема контролу чак ни над својим међународно признатим границама, којој је угрожен територијални интегритет, чији народ је изложен дискриминацији и грубом кршењу људских права у суседним државама, не може поредити са програмским опредељењима и деловањем странака европских држава.

У њима се национални интерес само формулише различито, постављају се различити приоритети, зависно од тога да ли се ради о странкама центра, деснице или социјалдемократским.

У Србији, ако се странке заиста залажу за национално одговорну политику морају да се дневно и дугорочно посвете решавању српског националног питања – ма колико се циљ, формирање јединствене националне српске државе некоме данас чинио нереалним.

Одмах треба рећи: то никако не умањује важност неодложног решавања других питања – културе, образовања, здравства, правосуђа, привреде, пореског система… а понајмање је у супротности са залагањем за добро функционисање правне државе, свих демократских институција.

Ако се ово има у виду биће јасно колико је политика „и нација и демократија“ јединствена, да би зато била погрешно тумачена и оспоравана од оних који сматрају да је српско национално питање решено („Косово је одавно изгубљено“, „Нека се Срби у Републици Српској сами брину о себи“…), од оних који су свесни да није, али им лични интерес налаже да се његовим решавањем не баве и од оних, данас на власти, који националне интересе свесно издају.

Тако је странка која ју је заступала и до 2000. године истовремено за једне била национално неодговорна, за друге „радикали у фраку“. Тако је било онда, тако је данас и тако ће бити све док не можемо да кажемо да оно што чини карактеристике политички зрелог народа одликује и наш.

Политика „и нација и демократија“ је мета политичке игре „између две ватре“. То није само прости, често простачки сукоб страначких противника и конкурената, већ суштински много дубљи неспоразум.

Очекивано је да јединог носиоца те политике, противника данашњег и национално неодговорног, прецизније – издајничког и недемократског, ауторитарног режима, нападају странке на власти свим средствима која таквим режимима стоје на располагању. Али неодговорни су и штетни истовремени вишедеценијски напади демократских странака, релативно му блиских по уверењу о значају успостављања демократског поретка, а различитих ставова о томе шта су национални интереси и како их остварити.

Било како било, Нови ДСС им је изложен, истрајавајући у нади да ће разум грађана уочити нелогичност међусобно искључујућих оптужби упућиваних од странака на власти и проевропских странака опозиције у циљу маргинализације утицаја за обе стране опасне политике „и нација и демократија“ (опскурне квазидесничарске прорежимске странке да не помињем). Ето, у нечему су сагласни.

Много је примера токсичног политикантског примитивизма, од којих неки имају већ тридесетогодишњи век. Ево само неких

Истог дана са једне стране узвикују „штитили сте Павковића“, са друге – „сменили сте Павковића“, једни – „скривали сте Младића и Караџића“ други – „испоручили сте генерале“…

Полуистинама и потпуним фалсификовањем чињеница у јавни простор уносе се две нове међусобно искључиве оптужбе: „Ђиласове пудлице (алтернативно: француске)“ и са друге, опозиционе стране: „Вучићева лажна опозиција“.

Када се каже да Војску Србије треба јачати: „Аха, подржавате Вучића“. Када се у наставку истакне да је параду организовала нелегитимна власт: „Аха, другосрбијански потрчко“.

Када се изнесе став да Србија треба на сваки начин да штити и помаже Републику Српску: „Вучићеви бране криминалца Додика“. Када се критикује власт у РС: „Ево блокадера који мрзе и издају Србе у Српској“.

Када се укаже на грешке опозиције – Вучићеви сте, када се са осталим опозиционим странкама око било чега договори – антисрби сте.

Када су чланови странке на протестима – блокадери сте, дакле олош, усташе, терористи, фашисти… када се, не дај боже, истовремено изнесе најблажа упитаност према тзв. студентима, „пленуму у дијаспори“ – е, после тога више нема сумње да ниси опозиција.

Ако се аргументује став да Србија треба да води политику неутралности, да треба да редефинише однос са ЕУ у правцу сарадње без чланства – ето, русофила, ако ниси русофил – еврофанатик си.

Свако ко има и мало памети увидеће да са тим супротним оптужбама нешто није у реду. Да се једноставно ради о политици „и демократија и нација“.

Наравно, оптужбе су жешће од стране странака на власти чија је политика „ни демократија, ни нација“. Нпр. трагикомична је оптужба патолошког лажова да ДСС није спречио самопроглашење независности Косова, које по самој дефиницији самопроглашења, није могуће спречити. И то оптужује онај који је 2023. године прихватањем Француско-немачког предлога нормализације односа Београда и Приштине извршио срамни чин издаје.

Не заостају много ни странке које се декларативно залажу за другачију праксу политичке борбе и вршења власти од данашње, а рециклирају и обновљено користе смеће, срамну, најогавнију оптужбу „убили сте Ђинђића“.

Није лако заступати и бранити политику равнотеже националног и демократског. Јер, на тим темељним начелима доследно и одговорно вођење политике значи и да у зависности од унутрашњих и спољних околности у неком тренутку привремено мора да се да предност једном, залагању за успостављање демократског поретка или одбрани националних интереса. Та привидна недоследност може да збуњује. А ствар је јасна. Мора се имати у виду да је пропуштено време у успостављању демократије надокнадиво, а штета од погрешно вођене државне и националне политике је најчешће непоправљива. Данас је најпрече сменити недемократску власт која не штити нациналне интересе, да би онда тас превагнуо на другу страну.

Сведочимо погубним последицама недовољног разумевања те политике, политикантског примитивизма, кампања лажи, медијског непрофесионализма, потпуног одсуства културе дијалога и већинског одушевљења поделама и референдумским атмосферама: нити је Србија демократска држава, нити се штите државни и национални интереси.

Каква ће сутра бити – тешко је рећи. Трагична – ако и даље општи интерес, интерес народа не буде изнад страначких и личних интереса и сујета неодговорних политичара.

Аутор је члан председништва Новог ДСС