Девић: 1918. година је врхунац српске национлне историје (видео)

„Завршетак Првог светског рата 1918. године је врхунац српске националне историје после кога је наступио велики замор“, истакао је историчар Немања Девић подсећајући на мисао академика Милорада Екмечића.

Он је подсетио да је српски народ у „Великом рату“ претрпео огромне жртве, али да је показао „неизмерну виталност“ и да су кључне ствари за победу у том сукобу биле „познавање циља, а то је било ослобођење и уједињење, и јасна свест о томе ко су нам непријатељи и ком блоку савезника припадамо“.

„Нараштај који је извојевао победу у балканским и Првом светском рату био је изузетно привржен држави. Српска демократија и српска меритократија постале су изузетно привлачне за околне народе и многи њихови припадници тада су се идентификовали са нашим“, навео је Девић гостујући у подкасту „Политика на српском“ фондације „Слободан Јовановић“.

На питање како је дошло до стварања Југославије на крају српског националног пута у XIX веку овај историчар је напоменуо да је у штампи током рата Југославија сматрана синонимом за „Велику Србију“.

„Наш народ знао је да у Аустро-Угарској и Турској живе нека његова поробљена браћа која вапе за слободом, али није имао прецизни увид докле тачно сежу границе тог етничког простора. Постојала је мегаломанија принца Александра I и Николе Пашића, чији је предлог мапе Југославије још већи од оне реалне. Постојао је, на крају, и интерес Савезника да се једна таква држава створи“, објаснио је Девић који је и члан Управног одбора Фондације Слободан Јовановић.

Краљевина Југославија имала је велики проблем у односима са СССР-ом, са којим су дипломатски односи успостављени тек 1940. године, а за то време Београд је био „бедем беле идеје“ са 50.000 руских избеглица.

„То је изазвало реакцију III интернационале (Коминтерне) која је радила на разбијању државе. Истовремено, захваљујући традиционалној русофилији, идејама социјалдемократије које су Србима и пре Првог светског рата биле познате и прокламовању хуманизма и модернитета комунисти постају јако популарни у држави“, рекао је Девић и додао да је „државни терор почев од Обзнане свео партију на малу, али хомогенизовану и борбену групу“.

„Српске националне елите потцениле су словеначки и хрватски фактор у држави и њихове парцијалне интересе да би га после сасвим игнорисале. Тако се десило убиство посланика у Народној Скупштини 1928. године после чега је Краљевина Југославија скренула у диктатуру“, навео је Девић.

Осврћући се на Други светски рат на нашој територији, Девић је навео да је на Србију „извршена инвазија Црвене армије и партизана“ и да је „питање са како и са колико жртава би НОВЈ сама ослободила Београд“.

„Оно што је чињеница је да је комунистима током рата помогла њихова чврста организациона партијска структура којом су привукли велике народне масе Срба у западним крајевима. У мањим срединама и даље се памте злочини из 1945. и 1946. године, али велики број идеолошких разлика је зацељен током последњих ратова, када је народ био витално угрожен“, сматра Девић.

Девић је поручио да је лично њему, иако прихватљив у основи, песимистичан закључак да су Срби као народ „изгубили читав ХХ век“.

„Косово ни данас није постало независна република. Војвођански Срби су испунили вишевековни сан да се уједине са тадашњом Србијом. Српска је постала прва легализована држава прекодринских Срба. Упркос напорима великих сила српски народ није одвојен од мора пошто у црногорским приморским општинама тај народ данас чини већину становништва“, тврди Девић.

Он је закључио да је „студентски покрет тренутно у посустајању“ и да се нада да ће „са СНС-ом пасти и овај систем“ и да ће се „изградити нешто ново“.