Зашто нас партијска књижица тера даље од границе?

Пише: Огњен Павловић, студент међународних односа у Солуну

Постоји један документ који у данашњој Србији отвара више врата од универзитетске дипломе, вреди више од десетки у индексу и гарантује сигурнију будућност од било ког научног рада. То је партијска књижица владајуће странке. Као студент који се школује у иностранству да би служио својој земљи, а не странци, постављам питање које мучи целу моју генерацију: Да ли је услов за повратак у Србију да заборавимо све што смо научили о интегритету и станемо у ред за “сигуран посао” који се не добија знањем, већ послушношћу? То је специфична судбина моје генерације, генерације српских студената у иностранству. Ми нисмо отишли зато што не волимо Србију. Многи од нас су отишли управо зато што је волимо превише да бисмо гледали како се у њој цени све осим онога ка чему тежимо.

У српској јавности се често води поједностављена дебата о "одливу мозгова". Власт нас посматра кроз статистику, покушавајући да нас поткупи једнократним помоћима од 100 евра или обећањима о просечној плати која "само што није стигла". С друге стране, део опозиционе јавности нас понекад види као оне који су "побегли" и дигли руке. Истина је, као и увек, нијансирана и много болнија.

Није ствар у новцу, већ у реду

Основна заблуда је да млади одлазе искључиво трбухом за крухом. Да је новац једини мотив, сви бисмо циљали Немачку или Швајцарску, и сви бисмо радили било шта само да преживимо. Али ја овде, као и стотине мојих колега, не јурим само евре, већ прилику.

Студирајући на Западу, сусрећемо се са нечим што у Србији постаје архаизам, сусрећемо се са јасним правилима. Када овде полажем испит, знам да оцена зависи искључиво од тога колико сам научио. Не зависи од тога да ли сам лепио плакате владајуће странке, да ли је моја мајка "добра" са деканом или да ли сам се учланио у праву организацију. Та извесност, та владавина права о којој Нови ДСС непрестано говори, није апстрактан правни појам. За нас студенте, то је разлика између наде и очаја.

Повратак у Србију за нас не представља страх од мање плате. Представља страх од неправде. Плашимо се тренутка када ћемо наш тешко стечени индекс, пун десетки и непроспаваних ноћи, ставити на сто поред нечије партијске књижице.
Партитократија као непријатељ патриотизма
Као студент међународних односа, учим да је суверенитет државе светиња. Али суверенитет се не брани само војском и дипломатијом. Брани се институцијама. Највећи чин патриотизма данас није викање парола, већ инсистирање да закон важи једнако за све.

Када видимо како се у Србији државна управа попуњава по партијском кључу, а не по стручности, ми то не доживљавамо као политичко питање, већ као егзистенцијалну увреду. Партитократија је систем који нам шаље поруку: "Твоје знање је небитно ако ниси наш." То је онај тренутак када патриотизам долази у сукоб са реалношћу. Ми желимо да служимо својој држави, али нам власт тражи да служимо странци и ту настаје лом.

Управо зато је политика која инсистира на коренитој промени политичког система, на разбијању моћи странака и увођењу одговорности, једина политика која може вратити младе. Нама не требају субвенције за повратак. Треба нам гаранција да ћемо, ако смо најбољи на конкурсу, добити посао. Ништа више и ништа мање.
Боравак у иностранству нас није учинио "мањим Србима". Напротив, живот ван граница нам је само разбио илузије о "великом свету" који нас чека раширених руку и некој универзалној правди. Тамо се најјасније види сурова истина међународне политике, свака држава гледа искључиво сопствени интерес, љубоморно чува своје ресурсе и не прашта слабост другима. То сазнање нам не буди дивљење према туђем, већ буди инат и свест да ако Србија сама не повуче црвене линије и не почне да цени себе, нико други то неће урадити уместо ње.

Видимо да "европски пут" није бајка посута латицама, већ место у којој свако гледа свој интерес. То нас чини скептичним према лаким решењима и флоскулама да ће "све бити решено кад уђемо у ЕУ". Разумемо да Србија мора да сарађује са светом, али пре свега мора да уреди себе. Не може нам Брисел уредити катастар, правосуђе или здравство. То морамо сами.

Повратна карта је спремна

Моја генерација није одустала од Србије, било да тренутно полажемо испите у Београду или у иностранству. Не мислим да смо ми који смо отишли "паметнији" или "способнији" од колега који остају и боре се са системом изнутра. Напротив, ми смо два крила исте птице.

Овај текст није вапај очајника, већ позив на буђење. Ако држава жели да се вратимо, не мора да нам гради куле и градове. Довољно је да сруши зидове партијске државе који нас деле од могућности да поштено радимо и живимо у својој земљи.

Док се то не деси, мој кофер је спреман, и повратна карта постоји, а на држави је да је валидира, не обећањима, већ успостављањем система у којем је знање једина препорука која се рачуна.