Будимо достојни Матице и Милетића

Пише: Владимир Вујовић, адвокат из Новог Сада

У фебруару су у Новом Саду обележене две важне годишњице у историји српског народа, посебно значајне за Србе северно од Саве и Дунава. У питању су свечана академија поводом 200 година од оснивања Матице Српске, која је одржана дана 16.02.2026. године и свечана академија поводом 200 година од рођења Светозара Милетића, која је одржана дана 22.02.2026. године, обе у згради Српског народног позоришта. Предмет овог разматрања су догађаји који су пратили саме манифестације, како у згради СНП-а, тако и на платоу испред те зграде и на суседном главном градском Тргу слободе, те околним улицама. Можда делује да ти догађаји не заслужују никакву посебну, или чак било какву пажњу. Па ипак, сматрам да се у њима огледају и на њима преламају два вектора српске политике, који, бар се надам, немају суштински већинску подршку народа, али који су, нажалост, највидљивији и самим тим са најагресивнијим дејством у јавности. Као два политикантска дискурса, они су наоко међусобно супростављени и то само у наративу, али не и у трагично поразним последицама, јер их карактерише једнако одсуство националне свести и осећања националне одговорности, чиме се бесповратно троши будућност целог једног народа.

Наиме, темељна установа српског културно-научног, идејно-политичког, па и државно-правног трајања попут Матице Српске, као и никад непокорена личност див-трибуна српске слободоумне мисли, идеје ослобођења и уједињења, попут Светозара Милетића, а обоје једнако делатни сведоци косовске мисли и заветне борбе за слободу целог Српства, заслужили су свечане академије пригодне самом поводу. Смирене, одмерене и достојанствене, њихове би поруке обавезивале у даљем деловању, већ од сутрадан, све присутне, као и одсутне вршиоце јавне власти, управе свих установа од националног значаја, вођство Српске православне цркве, војску и полицију, те сав народ.

Међутим, наравно да се то није десило, као што и не може да се деси, докле год је ове и овакве власти. Уместо тога, махало се заставама, држани су говори без икакве стварне садржине или обавезујућих порука и закључака. Тапшало се нетремице изговараним паролама, које су по својој суштини лажне, јер је деловање оних који су их изговарали потпуно супротно ономе што је изречено. Нико од говорника није смео да помисли, а камоли да изговори, мада је оба пута прилика за то била никад боља, једну реч о свиленом гајтану који се тренутно стеже око врата српском образовању и здравству на територији мученог, од стране садашње власти издатог, Косова и Метохије. Нико се није усудио да изнесе очевидну истину да је такво стање непосредна последица, заправо практична примена и то уз нашу неупитну сагласност, свих противуставних споразума, које је ова власт закључила од 2013. године, па до данас. Није се чула порука да је услов за опстанак српских здравствених и образовних установа, као и за само очување КиМ у саставу Србије, отказивање и излазак из свих тих споразума, без обзира на последице, које су, свакако, лакше од последица самих споразума и које смо, једноставно, дужни да истрпимо, јер нам друге нема, ако и даље хоћемо да носимо часно српско име. Да нас, на крају крајева, Матица Српска и Светозар Милетић на то обавезују без остатка.

Ништа од тога тих вечери. Након завршених представа, присутни су ћутке излазили напоље, без икакве свести о томе да их оно што су чули о Матици Српској и Светозару Милетићу обавезује на било шта, детиње срећни што је све окончано и што су испунили још један страначки налог и радни задатак. То је, заправо, суштинска одлика успостављеног режима. Оно што се непрестано говори, узвикује, чиме се маше и приказује, у ствари, никога не обавезује. Као после сасвим просечне позоришне или филмске представе, одлази се кући са привременим осећањем задовољства, али се о одгледаном више не размишља, оно никога ни на који начин не нагони на примену виђеног у сопственом деловању и примеру, већ се погружено спрема за сутрашњи дан, за посао од кога се живи. Национална осећања се исцрпљују и празне у самој пропагандној представи, после које се ништа не примењује у практичном деловању, већ се сви окрећу искључиво стицању личне користи и одржавању незаслужено стеченог статуса.

У згради СНП-а и на платоу испред те зграде догађале су се, дакле, нове у низу пропагандних представа напредњачког режима. Родољу(д)башко лицемерје и симулација националног доведени су до свог пуног климакса. Част изузецима, од којих је први митрополит црногорско-приморски Јоаникије, на тој страни срамотно распоређеног полицијског кордона налазили су се, углавном, они, који се полако, али сигурно удаљавају од идеје Српства, коју оличавају Матица Српска и Светозар Милетић. Пристајањем да због својих ситних, прозаичних, углавном материјалних и статусних интереса и потреба, односно у страху од њиховог губитка, или уцена изношењем у јавност личних неподобштина стану уз садашњу власт косовске и општенационалне издаје и беспоговорног испуњавања западних колонијалних налога и интереса, они таквом својом одлуком суштински престају да буду део Српства. Тиме секу своје корене у српској традицији, култури и историји и стога више немају никаквих тачака додира ни са Матицом, ни са  Милетићем, њиховим тековинама, традицијом и деловањем.

Са друге стране кордона било је више него приметно потпуно одсуство свести да се таквим беспотребним протестима, заправо, највише помаже онима у самом позоришту и око њега. За такве протесте, које су, очигледно, организовали неки новосадски зборови, а не делује да је иза њих стао и студентски покрет, није било никаквог разлога, имајући у виду чињеницу да поглавник оних што тако лако потежу реч „усташа“ није смео да се појави на овим догађајима. Режиму је таквим поступањем сувише лако пружена шанса да протесте прикаже као напад на српски народ, његову традицију, установе и историју. Наравно да такву прилику они не пропуштају, па је тако било и сада. Тешко је поверовати да нико од организатора није увидео да ће се ови протести претворити у убојито пропагандно средство за лажно приказивање стварно антинационалне власти као баштиника и заштитника српских националних интереса и традиције. Очигледно да је и са те стране постојала потреба да се заиста битне и велике годишњице унизе и њихов значај сведе на приземно средство политичке борбе. Уз сву свест о значају и потреби свакосврне борбе против напредњачке власти, ја из тог разлога овог пута нисам могао да будем са те стране кордона, где сам се до сада, кад год сам био у могућности, налазио. Имам утисак да су овакву грешку у одлучивању на тој страни кордона могли да почине они Срби, којима је идеја Српства одувек страна и неприхватљива, никада неукорењени у традицији, култури и историји сопственог народа, без икакве свести о значају Матице и Милетића.

Претходно описани догађаји у Новом Саду јачају мој утисак да и данас, готово 40 година после њеног одржавања, у српској политици, јавној и тајној, заправо и даље ведре и облаче идеолошко-политички баштиници и наследници две супростављене бољшевичке струје са чувене Осме седнице ЦК СКС из 1987. године. Милошевићеве и Стамболићеве. Први и даље злоупотребљавају националне наративе да би се одржали на власти, без икакве свести о обавези да у складу са њима и поступају, с тим што се, за разлику од својих претходника, на томе нису задржали. Наиме, пошто су сада постали и свесни агенти западних интереса, они су у свом практичном политичком деловању отишли слоновским корацима даље, па сада нетремице остварују антинационалне циљеве, потпуно супростављене српским државним и националним интересима. Други отворено заступају антисрпску политику, базирану на културно етаблираној квази-идеји о српској кривици, до детаља развијеној у време титоизма и доследно примењиваној до данас као средство да се у пукој борби за власт освете првој струји. Та два табора, оба по својој природи наследници бољшевизма и самим тим дубоко антисрпског и недемократског става, своје утицаје у пољу српских националних интереса и демократског уређења српског друштва укрштају на негативан начин, њиховим напуштањем, издајом и поништавањем, односно порицањем и потпуним потирањем.

Покушао бих да на хипотетичком практичном примеру како је овим поводом требало да се поступи појасним свој став о томе како да се, што пре и што је могуће више, спречи, те потпуно отклони претходно наведено негативно укрштање ова два политичка кретања. Наиме, приликом одржавања предметних догађаја у Новом Саду, пропуштена је, нажалост, добра прилика да се на прави начин одговори, али још није касно да се убудуће поступи примереније и делотворније. Уместо протеста који су одржани како су одржани, требало је у простору Кампуса Униврезитета у Новом Саду или на самом Тргу слободе, непосредно уз сам споменик Светозару Милетићу, одржати паралелне академије у част обе годишњице. На тим академијама је могло да се говори о историји, традицији, тековинама и свевременом значају Матице Српске, те лику и делу Светозара Милетића за настанак и развој српске националне идеје, демократског уређења, владавине права и правне државе, јединствене српске културе на целокупном простору Српства. О њиховом изворишту и утемељењу, те трајном исходишту свог историјског кретања и деловања у светосављу, косовском завету, српском ослобођењу и уједињењу. О потреби истовременог постојања унутрашње и спољашње слободе. И да се из тога изведе јасан одговор и неподељен став о томе зашто су претежна већина званица и говорници, који су то вече били у згради СНП-а, осим већ наведених изузетака, сушта супротност томе и стога недостојни и Матице и Милетића. Сигуран сам да би се велики број студената и грађана одазвао позиву на овакву врсту протеста, смислену, поучну и делотворну. На крају крајева, о томе да је требало учинити тако нешто чуо сам и сам од више својих познаника, пре ових редова. Замислимо те окрепљујуће и достојанствене вечери у препуном Кампусу или око споменика Милетићу, током којих о овим темама говоре неспорни национални ауторитети, духовници, интелектуалци и доследни критичари ове власти. Усудио бих се и да помислим, или се бар понадам, да би прилика, можда, била таква да би се митрополит црногорско-приморски Јоаникије одазвао примереном позиву да, пре одласка у СНП, одржи пригодно слово онима који би га пажљиво слушали, а и истински чули.

То би био Нови Сад достојан Матице Српске и Светозара Милетића, српског сина.