Стојановић: „Иран латентна нуклеарна сила“ (видео)

„За Иран се у овом тренутку слободно може рећи да је латентна нуклеарна сила, а за епилог актуелног рата на Средњем истоку могуће су три опције“, став је вишег научног сарадника Института за међународну политику и привреду Богдана Стојановића.

Он је подсетио да се нуклеарни програм Ирана почео развијати још 1953. године и то уз директну помоћ САД, у време генерала Двајта Ајзенхауера.

„Према том програму Иран је требало да развија експлоатацију нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе тако што би им Американци инсталирали 20 реактора, али је званични Техеран добио само један и то 1967. године. Проблеми настају после исламске револуције 1979. године, када се из корена мења иранска спољна политика“, објаснио је Стојановић током свог гостовања у подкасту „Политика на српском“ Фондације Слободан Јовановић.

Од победе исламиста у Техерану, иранска званична политика се позиционира против „великог Сатане“ (САД) и „малог Сатане“ (Израела), а од инвазије на Ирак 2003. године, под режимом конзервативног Махмуда Ахмадинеџада, почиње да се развија и нуклеарни програм у војне сврхе.

„Они су за развијање нуклеарне енергије пронашли савезника у Русији и можемо да кажемо да су у овом тренутку надомак освајања нуклеарне технологије у оружане сврхе. Отуда је прича о нуклеарној опасности од режима у Техерану, у исто време, и реалност и изговор за рат“, навео је Стојановић.

Према његовим речима, председник САД, за кога је рекао да је „маркетиншки уништио политику зато што му је све пропаганда“ и да је у његовом мандату „произраелски лоби у Вашингтону најјачи у историји“, је у јуну прошле године рекао да је ирански нуклеарни програм уништен, а пре неколико дана је опточео нови рат са истим циљем.    

„У том рату се показало да Иранци веома успешно неутралишу америчке претње много јефтинијим оружјем“, приметио је Стојановић и додао да су „у овом тренутку све опције на столу“.

„Могући су нуклеарни напад Американаца и Израелаца, копнена инвазија на Иран и Трампово проглашење победе као излазна стратегија. У првом случају вероватно би се у сукоб умешале Русија и Кина, у другом је потребно најмање два милиона војника, а и ових неколико изгубљених живота већ комешају америчкој јавно мњење, а у трећем би се Трамп повукао понижен, али уз проглашену победу“, навео је Стојановић.

Говорећи о ситуацији у Србији, Стојановић је оценио да је она непредвидива и да шанса опозиције лежи много више на председничким него на парламентарним и локалним изборима у неколико општина из разлога што СНС нема доброг кандидата за шефа државе.

„Сматрам да без деснице нема победе над режимом Александра Вучића зато што је либерално и проевропско тело лимитирано на максимално 25%. Политика ове власти је свој највећи аутогол дала на Косову и Метохији зато што се свела на то да дамо све ни за шта“, закључио је Стојановић.