Да ли држава треба да помаже ИТ и банкарски сектор?

Да. Али кренимо редом.

Српски банкарски сектор данас делује стабилан и високо профитабилан, но не без унутрашњих проблема: регулатива, иако формално неутрална, у пракси намеће трошкове које могу да изнесу само велике банке, док мањи играчи и потенцијални нови учесници остају на маргини. Додатно, банкарска ИТ инфраструктура је у великој мери централизована око ограниченог броја добављача, што сужава простор за конкуренцију и иновације и представља стратешку рањивост.

Са друге стране, иако је домаћа ИТ индустрија витална, њена улога је углавном ограничена на подизвођачке послове. То значи да се највећи део вредности – производи, лиценце и дугорочни приходи – измешта ван земље. Све се чешће у јавности позива на промену ове ситуације, али без понуђених решења.

Данас регионално тржиште банкарског софтвера у великој мери зависи од неколико великих платформи. То није спорно само по себи, али без отворених стандарда нови играчи тешко могу да понуде алтернативе или да се интегришу са постојећим системима. Када је банка технолошки „закључана“, она тешко може да мења добављача или уводи нове услуге, што успорава цео сектор.

Уместо да банкарство посматрамо само кроз број банака и каматне стопе, потребно је да га сагледамо као основу за развој домаће финтех индустрије. Банкарски систем није само финансијски посредник, већ платформа на којој се граде нови дигитални производи. Ако желимо систем који служи развоју Србије, онда морамо истовремено мењати и правила и технологију. У супротном, добићемо стабилност без раста – и систем који је модеран по форми, али ограничен по суштини.

Регулатива мора постати пропорционална. Мале и специјализоване банке не могу бити третиране исто као системски важне институције. Ако желимо конкуренцију, морамо омогућити различите моделе пословања, уз очување стабилности, али без непотребних баријера. Нове банке значе и нове клијенте за ИТ индустрију. Стога, како обезбедити новим фирмама улазак на затворено тржиште банкарског софтвера а истовремено смањити трошкове оснивања нових банака?

Кључ је стандардизација банкарске ИТ инфраструктуре. Без грандиозних пројеката са буџетима без дна, задуживања државе и преливања новца у привилеговане компаније.

Неопходно је успоставити отворене, јасно дефинисане стандарде података и протоколе комуникације – за плаћања, дигитални идентитет, кредитне податке и друге кључне функције. Држава не треба да прописује конкретна софтверска решења, већ правила по којима она функционишу. Тако се отвара простор да домаће компаније развијају појединачне модуле, производе и услуге који се лако уклапају у банкарски систем.

У таквом моделу, велике компаније остају важан део тржишта, али више нису једина опција. Напротив, оне остају мотор развоја док се појављују се нови играчи, расте конкуренција, а банке добијају слободу избора. Развој финтеха директно је повезан и са еволуцијом самог банкарског сектора. Банке које имају приступ ширем екосистему решења могу брже уводити нове услуге, боље одговарати потребама привреде и грађана и подржавати специфичне секторе – од пољопривреде до стартапа. На тај начин се ствара динамичан систем у коме банке и технолошке компаније расту заједно. Ово није искључиво питање технологије, већ и државне стратегије. Дигитална сувереност у банкарству значи да Србија има капацитет да развија сопствене производе, да контролише кључну инфраструктуру и да учествује у глобалном тржишту као произвођач, а не само корисник.

Тржиште банкарског софтвера у региону већ данас вреди стотине милиона евра и бележи константан раст. Уз пратеће услуге, реч је о индустрији која може постати један од носилаца извоза и технолошког развоја Србије. Србија има све предуслове за синергију банкарског и ИТ сектора: неискоришћене привредне ресурсе, стабилно банкарско тржиште и стручњаке са искуством у раду на иновативним решењима глобалних компанија и примени најсавременијих технологија.

Све осим власти која стратешким деловањем омогућава развој кључних домаћих индустријских грана.