Вештачка интелигенција - технолошка револуција и(ли) технолошки вишак?

Пише: Иван Миленковић, председник савета за информационе технологије Нове Демократске странке Србије

Свака велика технолошка промена мењала је друштво. Парна машина је створила индустријске градове, интернет глобалну економију. Вештачка интелигенција такође, али брже и дубље него било шта пре ње.

Револуција у пословању већ је видљива. Алати који пишу, анализирају и доносе одлуке постају нови основни инструмент рада. Посебно је значајно што се најранији ефекти виде управо у ИТ сектору – области која је на извору ових технологија. Недавни таласи отпуштања и смањења тимова у Србији, упркос расту потражње за софтвером, указују на суштинску промену: мањи број људи, уз помоћ вештачке интелигенције, може да уради оно за шта су некада били потребни велики тимови. То је рани сигнал онога што ће се прелити и на остатак економије.

Међутим, свака технолошка моћ носи и ризик. Ако се процес развија без јасног усмеравања, може доћи до новог облика друштвене поделе. Уместо савремених термина, обратимо се учитељици живота: раслојавање друштва, где одабрани жреци – они који разумеју системе и умеју да их користе – управљају широким слојевима који технологију користе без стварног разумевања није историјска новина. Суштински, ово је већ виђено у плодним долинама Месопотамије и Египта, где је знање било концентрисано у рукама уског слоја свештенства и писара. Насупрот томе стоји идеал грчког полиса – заједнице у којој слободни грађани учествују у одлучивању, разумеју јавне послове и носе одговорност за заједницу.

Кључно питање је како избећи први, а приближити се другом моделу.

Први одговор лежи у образовању. Не као обуци за коришћење алата, већ као развоју способности да се системи разумеју, преиспитују и користе свесно. Друштво у ком већина разуме технологију има шансу да је контролише. У супротном, технологија контролише друштво.

Други стуб су вредности и национална свест. Технологија увек носи печат оних који је развијају, али и оних који је прихватају. Ако друштво нема јасно дефинисан систем вредности и свест о сопственим приоритетима, оно ће неминовно усвајати туђе моделе, често несвесно и без критичког филтера. Идентитетски укорењена заједница која зна шта жели да сачува и у ком правцу жели да се развија може технологију да обликује у складу са својим интересима и да је користи као средство јачања, а не зависности.

Трећи елемент је сувереност – способност да се контролишу кључни системи, подаци и инфраструктура. У времену када глобализација губи на снази, а свет се дели на технолошке блокове, ово постаје питање стратегије, а не само економије.

Србија је у том погледу у осетљивој позицији. Има таленат и знање, али велики део ИТ сектора функционише у оквиру страних компанија и туђих интереса. Без свесне стратегије, постоји ризик да остане у улози извршиоца, чак и у ери која би могла да омогући много више.

Зато су институције кључне. Држава мора поставити оквир, а политички систем обезбедити континуитет. У том смислу, важну улогу имају дуготрајне политичке организације које могу да носе стратегију годинама. Покрети и грађанске иницијативе које доносе енергију неопходну за друштвене промене и покрећу важне теме, ретко могу сами изнети сложене и дугорочне процесе. Потребна је равнотежа оба приступа.

Истовремено, од пресудне је важности да се у свакој области пита струка. Друштво које одлуке препушта особама чији се ауторитет заснива на лажним дипломама или пукој послушности не може одговорити на изазове овакве технолошке трансформације. У (н)овим околностима, ослањање на компетентне стручњаке који имају усађен морални компас и свест о добробити заједнице постаје услов опстанка, а не само питање квалитета. То важи за инжењере, лекаре и правнике, али и за новинаре и политичаре.

Време за деловање је кратко. Ова трансформација неће трајати деценијама, већ годинама. Друштва која реагују на време могу постати активни учесници нове епохе. Остала ризикују да остану на њеној периферији.

Вештачка интелигенција није само технолошко питање. Она је питање тога какво друштво желимо да будемо.