Што се грбаво имплементира, време не исправи

Пише: Иван Миленковић, председник савета за информационе технологије Нове Демократске странке Србије

Власт се годинама хвали дигитализацијом као једним од својих највећих успеха. Имамо нове портале и дата центре, а све је то праћено техничким фразама које заслепљују обичног човека. Но, стање ствари код упућене особе изазива сумњу, а управо усвојени предлог измене Закона о електронској управи, осам година након његовог доношења, открива истину: дигитализација је рађена стихијски и без прилагођавања управног апарата пресликавајући постојећи хаос на интернет портале. Дигитализација није лак којим се зарђали бирократски апарат једним премазом претвара у ефикасан систем. Ако су институције неуређене и недефинисаних надлежности, онда ће и дигитални систем бити подједнако неефикасан.

Готово свака дигитализована процедура садржи по неки папирни формулар, укључујући и сам процес издавања сертификата неопходног за коришћење система. Ово је јасан показатељ да поступци нису прилагођени дигитализацији и да се испод фасаде скупо плаћених портала налази непромењена бирократија о чему сведоче ходници и канцеларије затрпани папирном документацијом.

У информатичкој струци је опште познато правило да су техничке карактеристике система неважне за успех имплементације система уколико је организација која га уводи неспремна за дигитализацију а запослени према њој непријатељски расположени. Судећи по искуству са државном администрацијом, сви су симптоми неуспелог пројекта присутни. Како је повратак на претходно стање нереалан, грађани и државна управа остају таоци хаотичног система.

Да горе наведено није само гунђање дежурног критичара власти сведочи образложење измена закона. А у њему испод хвалоспева стоји изненађујуће искрена процена стања које се најбоље може описати као апсурдно. Наиме, након осам година спровођења не зна се тачно ко и шта дигитализује, а контроле нема. Сликовито речено, ситуација је таква као да осам година градите ауто-пут и отварате деонице а немате комплетну представу ко су извођачи и где треба пробити тунел, а за све то време се надзорник радова никада није појавио на градилишту. Све ово се не може оправдати техничким пропустима. То је последица модела управљања.

Изменама се предлажу решења, олакшавају обавезе и померају рокови али се и даље не види суштинско разумевање узрока неуспеха. Елементарни пропусти у вођењу овако амбициозног пројекта замагљују се бројевима лишеним контекста. Стога је и оправдана сумња да ће ико преузети одговорност за настало стање.

Финансијску штету таквог приступа тешко је прецизно израчунати без посебне ревизије, али је наивно веровати да је нема. Плаћа се кроз преправке система, изгубљено време грађана и привреде, као и пропуштену прилику да домаћа ИТ индустрија развија отворена, стандардизована и извозно употребљива решења за јавну управу. Уместо тога, добили смо дигитализацију по мери тренутне власти где свака организација сама одлучује да ли ће и како испунити обавезе закона уз пословично извлачење новца преко повлашћених ИТ компанија, без икакве централизоване контроле.

Србији није потребна дигитализација као ставка предизборне кампање. Потребна јој је електронска управа као одраз уређене државе. А уређене државе нема без јаких институција, уз строго поштовање закона и стандарда праћено редовном контролом и преузимањем одговорности за неуспех.

Јер што се грбаво имплементира, време не исправи. Само га учини скупљим.