Настава у природи и екскурзије: између образовања и картелских игара

Пише: Милан Бојовић, ОО Нови ДСС Нови Београд

Недавни догађај у Врњачкој Бањи, где је ученик повређен током рекреативне наставе , још једном је покренуо питање организације наставе у природи и школских екскурзија. Родитељи с правом траже одговоре: шта заправо плаћају, ко одлучује о дестинацијама и агенцијама, и зашто цене често премашују реалне трошкове.

Настава у природи и школске екскурзије требало би да буду један од најлепших делова школовања – прилика да деца уче ван учионице, да се друже и упознају нове крајеве. Уместо тога, овај сегмент школског живота често постаје терен за злоупотребе и картелско деловање туристичких агенција, уз прећутну подршку школских управа и политичких структура.

Систем функционише по добро познатом механизму: агенције међусобно деле школе, унапред добијају информације о дестинацијама које су школе одабрале, резервишу смештај у објектима на тим локацијама и на јавну набавку се јављају само оне које су већ „обезбедиле“ посао. Друге агенције практично немају приступ, јер услови тендера често подразумевају један конкретан објекат који је већ резервисан. Цена коју родитељи на крају плаћају буде значајно виша од реалне.

Кључно је разумети да директори школа у овом процесу најчешће нису аутономни – они су пуки извршиоци налога владајуће странке која их поставља. Инструкције о томе са ким се сарађује долазе кроз неформалне канале, а директор који жели да остане на позицији не поставља непријатна питања. Тако се картелски систем одржава не само похлепом агенција, него и структурном зависношћу школа од политичких мрежа.

Пример из школе у којој је аутор овог текста члан Савета родитеља показује колико је проблем озбиљан: након двогодишње борбе успели смо да се изборимо да организацију наставе у природи и екскурзија преузме комисија састављена од родитеља. Резултат је био драматичан – цена шестодневне наставе у природи била је нижа за око 15.000 динара, дводневног излета за 5–6 хиљада, а једнодневног за око 3.000 динара у односу на већину школа. То је директан доказ да картелско деловање агенција кошта родитеље и да се транспарентнија организација исплати.

Проблем није само у ценама. Често у посао улазе новоосноване агенције са минималним капацитетом и без искуства, што отвара питање безбедности и квалитета услуге. Родитељи оправдано траже строжије услове: да агенције морају имати доказано искуство, да постоји годишње оцењивање од стране родитеља, школа и струковних удружења, и да се формира портал на коме би се агенције транспарентно рангирале. Лоша оцена би значила губитак лиценце.

Проблематична је и регулатива у вези са накнадом за наставнике који чувају децу. Министарство финансија тумачи да се на ту накнаду морају плаћати порези и доприноси у висини од 58% на номинал – апсурд који додатно оптерећује родитеље и тражи хитну промену прописа. Али стварни проблем је још озбиљнији: у пракси се годинама дешавало да агенције тај део уопште не пријављују. Исплаћиван је само нето износ накнаде коју је усвојио Савет родитеља, наставници су потписивали уговоре са агенцијом да раде „без накнаде“, а онда им је агенција исплаћивала договорени нето износ на руке. Истовремено, 58% које су родитељи уплаћивали као порез и доприносе остајало је код агенција. Тако је кроз „сиве зоне“ и фиктивне уговоре новац који је требало да иде држави и наставницима завршавао као чист профит агенција. То је класичан пример како се злоупотреба регулативе претвара у системско крађење новца од породица.

У нормалној држави, Комисија за заштиту конкуренције би имала јасан задатак и прилику: да анализира податке са јавних набавки, утврди где је било само једног понуђача, које агенције се појављују заједно и где постоје индиције картелског понашања. То је посао који независна институција мора да ради по службеној дужности. Предуслов за утврђивање картелског деловања јесте постојање институција које заиста раде свој посао – а са оваквом влашћу нема места за оптимизам. Ово је додатни разлог да ова власт мора да буде замењена што пре.

Настава у природи и екскурзије не смеју бити терен за профитне игре неколицине агенција. Оне морају остати оно што јесу – прилика за децу да уче, расту и памте школске дане по лепим искуствима. Зато је неопходно да институције реагују, да се прописи уреде и да родитељи добију право гласа у организацији. Јер, на крају, они су ти који све ово плаћају.