Pokret za narod i državu: Treće rebrendiranje srpskih radikala

Ovih dana smo obavešteni da je napokon Aleksandar Vučić sa svojim dosadašnjim stranačkim prvacima osnovao i registrovao (čak) dva nova politička pokreta: Pokret za narod i državu i Pokret za narod.

Od 1881. kada su se prvi put u srpskoj političkoj istoriji zvanično ustoličili radikali, ova ideološko-interesna tvorevina društvenog života ne prestaje da nas iznenađuje svojim hudinijevsko-minhauzenskim trikovima. Već u prvim godinama delovanja su zbunili srpsko društvo ideološkom šetnjom od ideje o socijalno pravednom društvu, jednodomnoj skupštini, skupštinskoj kontroli nad budžetom, do koketiranja sa tadašnjim režimom i nedoslednog zastupanja ideologije, odnosno prilagođavanja ideološke matrice potrebama i interesima prvacima radikala. Tako je vremenom ova politička grupacija napuštala svoje izvorne stavove koji su mobilisali najveći broj pripadnika srpskog društva i postajala sve bliža buržoaskim idejama i politici nacionalizma kao svojim glavnim osloncima. Od izvornih ideja začetnika radikalske politike Svetozara Markovića koji je duboko poimao stanje srpskog društva i njegovu ekonomsku specifičnost koju je činilo oko 90% seljaka, srpski radikali su se obreli, kroz krv Timočke bune i nezadovoljstvo srpskih seljaka, u krilu monarha čiju su vlast želeli da ograniče i povećaju uticaj Narodne skupštine, ipak prihvatajući da sa njim podele kolač vladavine.

Političko rođenje Narodne radikalne stranke dogodio se 8. januara 1881. da bi zvanično bila raspuštena 1945. godine. Živela je koliko jedan skromniji ljudski vek, ali njeno postojanje je ostavilo dubok trag i klicu koja će nići opet kada Srbiju zapljusnu bujice nezadovoljstva i osuše vetrovi raznih zbunjujućih političkih interesa.
Pokret za narod i državu: Treće rebrendiranje srpskih radikala 2

Prvo rebrendiranje radikalske ideje i politike dogodiće se 1990. i to pod izvornim nazivom kao Narodna radikalna stranka. Predsednik je bio ugledni beogradski advokat Veljko Guberina, ali zbog debakla na izborima iste godine, odvaja se krilo nezadovoljnih radikala i osniva 1991. Srpsku radikalnu stranku u Kragujevcu, a na njeno čelo dolazi dr Vojislav Šešelj. U vreme vrlo bolnog porađanja višestranačkog sistema u Srbiji, u zoru građanskog rata, tajne službe su imale značajnu, ako ne i najznačajniju ulogu, u dovođenju lidera na čelo određenih političkih činilaca u Srbiji, pa se to dogodilo i u ovom slučaju. Spontanost je ovde potpuno isključena.

Ovako rebrendirana ideja srpskih radikala počinje da doživljava svoj uzlet. Vreme postojanja pokazuje da je taj uzlet i postojanje na srpskoj političkoj sceni vrlo kontrolisan i diktiran, mada se mnogima čini da je to spontano nadograđena srpska ideja. Vreme, koje je najbolji tumač istorije, i najstroži sudija događajima i njihovim vinovnicima, pokazaće šta je bio stvarni zadatak ove politike. Krstarenje novih radikalskih prvaka građanskim ratom zahvaćenih područja, arlaukanje o granicama „Karlobag – Karlovac – Virovitica“, besomučno angažovanje likova sa one strane zakona ili bar sklonih da se na toj strani nađu, imalo je vrlo jasan zadatak, a to je – da Srbe, koji su do tada u svetu važili za najbolje i najčasnije ratnike, priznanje koje su nezapamćenom žrtvom zaradili u Prvom svetskom ratu, sada sroza u ratnu kaljugu varvarstva i beščašća, zakićenu „zarđalom kašikom“ te pruži, novim svetskim i belosvetskim moćnicima alibi za sve ono što treba da urade nekažnjeno jednom narodu, a zarad svojih interesa. U političkoj svakodnevici vrlo ranjive Srbije, nestabilne, podeljene po svim šavovima i osnovama, radikali su osvajali podršku birača. U Narodnoj skupštini su bili najglasniji, najvulgarniji, najnetolerantniji, jednom rečju – najradikalniji. Inferiorni sloj stanovništva, nesiguran i nemoćan se lako poistovećivao sa ovakvim verbalnim terorom. Glasom na izborima je pomagao da ovakva politika bude vrlo uticajna, a opet da ne preuzme nikada nikakvu realnu odgovornost u društvu, niti doprinoseći stvarnom rešavanju teških problema Srbije. Nije taj sloj birača nikada uočio koliko radikalski prvaci pojedinačno i privatno materijalno napreduju, nije se bavio analizom rada onih kojima je dao poverenje svojim glasom. Radikali su se samo jednom uključili u vladu i to u vereme Nato agresije. Da li je to bio deo pogodbe, ne znamo, ali da je bio deo nekog šireg plana koji je kao šator nadvio nad Srbiju, to je sigurno tačno, jer su kasniji događaji o tome svedočanstva. Performansi koje su srpski radikali priređivali Srbiji koja je pokušavala da u rađanju moderne demokratije opstane stojeći na jednoj nozi, dok je druga negde levitirala u vazduhu, postali su suviše očiti. Čak i potpuno slepi sledbenici su shvatili da je ovo jalova politika za narod i vrlo berićetna za funkcionere. Počelo je menjanje pravca političke podrške. Prvo rebrendiranje i recikliranje srpskih radikala je bilo na izdisaju. Krilatica da „gde su srpski grobovi, tu su srpske zemlje i srpski radikali“, doživljava bolno otrežnjenje i lom sopstvenih krila jer je svima jasno da gde prođu srpski radikali ( koji se pri tome ne zadržavaju), nema više ni Srba , ni njihove zemlje, izvesno, ostaju samo grobovi. Mogući gubitak uticaja na društvo u Srbiji sa pozicije moćne, parlamentarne stranke je sada više nego sigurno. Vladari iz senke , tajne službe moći, pristupaju novom koraku i sledećem rebrendiranju srpskih radikala.

Drugo rebrendiranje se organizuje u jesen 2008. SRS u Narodnoj skupštini počinje da se cepa i da se izdvaja nova, nazovi moderna, umivena evropskim vodama, Srpska napredna stranka. Mimo Ustava i zakona, ona dobija poslanike i počinje „nov“ politički život. Lider postaje Tomislav Nikolić, a „dosledni“ ostaci SRS počinju opozicionu borbu sa otpadnicima iz svog jata, najučinkovitijim oružjem i oruđem radikala – uvredama i kletvama. Nema ni jedne šamanske sredine koja je zapamtila veći broj kletvi nego što je to ubeležila Narodna skupština Republike Srbije. Zanimljivo je podsetiti se da je dotadašnji generalni sekretar Aleksandar Vučić dao izjavu da će se baviti poslom u privatnoj firmi svoga brata, a o političkom angažmanu se nije izjasnio. A onda je – nestao. Dvadesetak dana ga nije bilo nigde, ptičice su cvrkutale o boravku u Americi, pa o nekim večarama sa nekim dužnosnicima stranih zemalja po evropskim metropolama, ali to je i nadalje misterija. Kada se pojavio , ušao je na najveća vrata u ovu novu rebrendiranu , evropejsku Srpsku naprednu stranku. Time su gresi oprošteni (smeju li biti zaboravljeni, na nama je) i novim putem se kreće ka istom cilju – osvajanje vlasti u Srbiji i to potpuno, bez rezerve ili ostatka. Ista ekipa briše svoje nekadašnje postupke, briše svoju nekadašnju retoriku, briše sve što ih je činilo nekadašnjim radikalima. Oni su nova napredna snaga koja zagovara sve ono čemu prosečan i ispodprosečan Srbin teži. Najavljuje beskompromisni obračun sa korupcijom, ponovnu proveru 27 spornih privatizacija, čišćenje partijskih kadrova „onih“ jer sada smo „mi“ i „naši“. Kratko pamćenje omogućava da se u sve ove laži poveruje, pri tome se moć i korupcija uskim kanalom usmeravaju na samo jedno mesto: u krilo porodice Vučić i njihovih najbližih saradnika. Kao i svaki organizovani kriminal, ni ovaj u Srbiji ne bi mogao da se uspostavi i održi bez političke hranilice, ali i proširivanja interesne zone na „komšiluk“ sa kojim se do nedavno komuniciralo preko nišana i snajpera, pa i malo dalje u moćne ekonomske imperije evropskih zemalja. Jer moramo biti svesni: evropske vrednosti i evropski interesi se dijametralno razlikuju. Stvara se nov totalitarni režim na koji Srbija i Srbi nisu navikli, ali zbunjeni medijskom propagandom i dovedeni na rub egzistencije koja im se predstavlja kao krajnji berićet i sami se prepuštaju liniji manjeg otpora i prihvataju korupciju kao model sopstvenog opstanka. Time počinje život od danas do sutra, od jednog tranzita autobusom do mitinga do sledećeg, mršave dnevnice, sendvič i voda se tope brže od kocke leda, a u ustima i utrobi se stvara osećaj peskovite pljuvačke koja se ne da ispljunuti, ali ni progutati. Sa tim se samo ćuti, ponekad škrgutne zubima, ako ih neko još ima. Drugi put rebrendirani radikali u srpskom narodu stvaraju ono što je i bio krajnji cilj: enormnu klasu malobrojnih bogataša i armiju poslušnih robova koji će na svaki mig vrhovnog silnika klimnuti glavom i oglasiti se aplauzom. Aplauz je, inače , znak da su još živi i još poslušni, te je uslovni refleks oglašavanja stada koje veruje da je namera vuka da ga sačuva i unapredi, a ne pojede i potroši. Kako je za realizovanje moći i vlasti bitno imati repromaterijal koji čine narod i država, tako su ovi rebrendirani radikali uzurpirali ova dva javna dobra i podelili celo društvo na „njih“ i „nas“, stvarajući crno beli svet koji je ovako otetom vlašću i moći poprimao sve više nijansi sive sa ozbiljnom pretnjom da se sva pretvori u crnu.

Ali , čuda se događaju. Svet je tome pozornica, poprište i svedok. Tako se u Srbiji desilo čudo. Stado koje nije monolitno u kojem su brojni, ipak , bili različiti i različito se opirali, iznedrio je novu generaciju. Generaciju čija je prva autentičnost bila u tome da ne pristaje da bude stado. Generaciju koja je videla da svet ima jako mnogo boja koje može da upije svako oko, a ne samo oko vladajućih. Da oni imaju svoj autentičan pogled na sopstveni život i njegove mogućnosti i ne pristaju da im sve bude zadato i limitirano. Zato su našli sopstveni put i sopstveni način otpora vidljivim i nevidljivim lancima.

Druga rebrendirana generacija radikala sa kockastim vidicima nije mogla da shvati, još manje prihvati, da postoje oni koji znaju više, čija misao ne pristaje na tarabu koju su oni postavili. Rođeni su i stasali oni koji su videli da je car go i da treba da se stidi toga, a ne da ih ubeđuje u lepotu svoje vulgarne golotinje. Na njihova jasna pitanja koja su dugo tinjala, a koje je kao katapult izbacila u javnost, novosadska tragedija, radikalska svest nije mogla da odgovori. Strah se preselio u vučiji čopor iz ovčijeg tora. A strah je opasan neprijatelj , pogotovo kad dođe iz neznanja. Mlado i osvešćeno stado je pridobijalo svakoga dana nove pristalice, sledbenike, širilo se kao hrišćanstvo i poplavljivalo svojom pozitivnom energijom sve pred sobom.

Taman su rebrendirani mislili da su stvorili sebi Eldorado u kojem će vladati večno , a bez ikakve odgovornosti za počinjeno, sa beskrajnim budžetima iz kojih se uzima kao ona Alajbegova slama, kada se osmeli, uzdiže i zapreti čitavo jedno pokoljenje Ustavom, zakonima, odgovornošću, istinom. I šta sad? Usijali se telefoni, usijale se sijalice na noćnim sesijama po raznim kabinetima. Niko nema odgovor na ovo. A odgovor je vrlo jednostavan: recite nam istinu, pokažite dokumenta, radite po zakonu i mi ćemo biti demokratsko, uređeno društvo dostojno ljudskog trajanja i svakog smislenog napora.

Tragikomično je bilo posmatrati pokušaje kojima su želeli da spreče ovaj talas koji se valjao Srbijom i koji je pred sobom mleo njihove laži, njihovo beščašće, njihovo razbojničko delanje. Pri tome , talas je stalno dobijao pritoke, novu snagu, nove sledbenike. Desio se paradoks. Srbija je dobila virus koji je harao. Virus ljudskosti je napokon krenuo da ozdravljuje srpsko društvo ništeći dosadašnje ništavilo i ništake.

Provaljeni sa svih strana i na svim nivoima, prezreni i od samih dojučerašnjih sledbenika, okreću se onima koji moraju da zaštite bilo koji niži motiv i traže izlaz. Odluka se dugo spremala, ali u nju ni oni nisu verovali pa je zato tako mlako, bez ikakve emocije pripremljena i Srbiji lansirana. Odluka je da se još jednom rebrendiraju (recikliraju), oni isti, ali sada sa promenjenim imenom, a istim namerama. Zato stvaraju nov pokret, a da bi bili sigurni da će usisati dovoljno naivnih da im omoguće dalji opstanak u poslovima kakve ni Alibaba nije uspevao da realizuje, stvaraju čak dva pokreta: Pokret za narod i državu , a istog dana i Pokret za narod.

Biće zanimljivo videti izbor lidera ovih pokreta, a prelivanje članstva iz Srpske napredne stranke se verovatno neće smatrati klasičnim „preletanjem“ već će to biti još jedan u nizu partijskih zadataka.

Istorija čovečanstva nije ništa drugo do istorija beščašća, kako je to konstatovao Borhes. Tako su i ovi rebrendirani shvatili da tome mogu dati značajan doprinos ne mareći ni za jednu istinski uzvišenu vrednost koja bi mogla biti kamen temeljac budućnosti Srbije. Politički činilac Srbije u zadnjih 13 godina sada nudi sebe u novom kostimu, a na istoj pozornici, a ideologija više nije ista, sada, posle apsolutne uzurpacije svih poluga društva, oni se sklanjaju u dva politička pokreta kojima je zadatak: savremeni razvoj i prosperitet države odnosno Republike Srbije i jačanje svesti o narodu i državi; dok je u drugom slučaju to očuvanje i podizanje svesti o narodnom suverenitetu, te promovisanje nacionalne sabornosti, kulture i obrazovanja. Sa ova ova dva lilihipa oni pokušavaju da očuvaju svoju moć, materijalnu i političku, da je učvrste po mogućnosti i još jednom se narugaju narodu koji očigledno smatraju infantilnim.

Ovaj put – neće moći!