Pavle Maljković: Za post-vučićevsku Srbiju potrebna jasna nacionalna vizija

Post–vučićevska Srbija stoga mora počivati na jasnoj suverenističkoj osnovi, tzv. „srpskom stanovištu“, utemeljenom u ideji svojevrsnog nacionalno–demokratskog ekvilibrijuma.

Srpski narod nalazi se pred velikim iskušenjima. Dok se u Srbiji usled odsustva dijaloga i dovoljno uspešne političke artikulacije opravdanog narodnog nezadovoljstva, društvena i politička nestabilnost preliva na ulicama, Republika Srpska nalazi se pod udarom unitarističkih tendencija kolektivnog Zapada i sarajevske čaršije.

Položaj srpskog naroda na Kosovu i Metohiji tradicionalno je nepovoljan, naročito nakon potpisivanja Briselskog, a zatim i usmenog prihvatanja tzv. Ohridskog sporazuma. Srbi u Crnoj Gori, koji su zahvaljujući istorijskoj ulozi Srpske pravoslavne crkve i mitropolita Amfilohija bili nosioci pobede nad režimom aparthejda Mila Đukanovića, ostali su uskraćeni njenih plodova i primorani da se zadovolje političkim mrvicama – vlašću u pojedinim opštinama i mestom predsednika Skupštine.

Postavlja se pitanje kuda dalje.

Potrebna jasna politička i nacionalna vizija

Srbija mora pronaći svoj put. Jasnu političku i nacionalnu viziju, primarno zasnovanu na našem istorijskom iskustvu ali i na čvrstoj real–političkoj osnovi, oslonjenoj na aktuelni geopolitički momentum.

Nepobitna je činjenica da je politika zapadnih sila u koliziji sa srpskim interesima. Do takvog zaključka dolazi se prostim uvidom u njihov odnos prema Republici Srpskoj, pitanju eksploatacije litujuma ili teritorijalnog integriteta naše zemlje. Spremnošću predstavnika aktuelne vlasti na znatne ustupke u pogledu upravo tih pitanja, kupljena je nedvosmislena evropska podrška autoritativnom i nedemokratskom režimu Aleksandra Vučića, do sada najuspešnijem domaćem promoteru politike tzv. nezavisnog Kosova.

U anticivilizacijskom ophođenju zapadnih zemalja prema kosovskom pitanju, jasno se prepoznaju vekovima uobličavani kolonijalni i imperijalni obrasci njihove spoljne politike. Bombardovanjem jedne suverene i međunarodno priznate države, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, otvorena je Pandorina kutija kršenja međunarodnog prava i nesputanog nasilja Velikih sila, u kojem ,,zakon jačeg“ preteže nad autoritetom međunarodno pravnih normi. Taj princip, često praćen obesmišljavanjem fundamentalnih demokratskih načela, i to od strane onih koji pretenduju na ekskluzivni i suvereni patronat nad njihovom globalnom afirmacijom, implementiran je kako kroz proces sistematskog obespravljivanja Srba u Crnoj Gori, tako i kroz neskriveni obračun sa Republikom Srpskom, gde su NATO bombe iz jeseni 95′ godine bile prethodnica brutalnog pravnog nasilja i sukcesivnog urušavanja dejtonskog poretka, na račun njenih ustavom garantovanih nadležnosti.

Iluzorno govoriti o evropskom putu

Imajući sve izrečeno u vidu, iluzorno je u današnjoj perspektivi govoriti o tzv. evropskom putu naše zemlje i njenom članstvu u Evropskoj uniji. Nikakvi krediti, fondovi ili razvojni projekti ne mogu nadomestiti nemerljivu štetu i nacionalnu tragediju istorijskih razmera, koja bi po prirodi stvari usledila prihvatanjem jednostrane secesije Kosova i Metohije, odnosno pristankom na koncept tzv. unitarne Bosne i Hercegovine. Na stranu to što izjave francuskog predsednika Makrona i vodećih zapadnih predstavnika, nedvosmisleno ukazuju na zamor i vremenski neoročenu stagnaciju u pogledu daljeg proširenja same Unije.

Iznete činjenice, udružene sa opravdanim strahom od globalnog sukoba velikih razmera, koji bi potencijalno mogao predstavljati tragični rasplet zastrašujućih ratnih razaranja na Bliskom istoku i u Ukrajini, upućuju na ispravnost i osnovanost stava po kome je koncept vojne ali i političke neutralnosti, ne samo stvar mogućeg opredeljenja već i egzistencijalne nužnosti. Ideja nesvrstavanja, uz ravnopravnu ekonomsku i svaku drugu saradnju sa Evropskom unijom ali i zemljama BRIKS -a, pored toga što Srbiju lišava nebrojenih pogubnih konsekvenci tzv. „evropskog puta“ , nesumnjivo poboljšava njeno geopolitičko pozicioniranje, snažeći posledično i njen pregovarački potencijal, u susret budućim kompleksnim nadgornjavanjima u međunarodnoj areni.

Post–vučićevska Srbija mora počivati na jasnoj suverenističkoj osnovi

Realizacija takvog koncepta, logički je uslovljena zakonitom smenom evrofanatičnog režima lične vlasti Aleksandra Vučića. Međutim, ona se ne može temeljiti na degradaciji dostignutih demokratskih sloboda (čemu anarhistički plenumi i zborovi svakako vode), kao ni na nadograđenoj servilnosti spram naloga briselskog komesarijata, koja bi nesumnjivo vodila još dramatičnijoj nacionalnoj izdaji.

Post–vučićevska Srbija stoga mora počivati na jasnoj suverenističkoj osnovi, tzv. „srpskom stanovištu“, utemeljenom u ideji svojevrsnog nacionalno–demokratskog ekvilibrijuma. Samo izgradnja snažne nacionalne države (koje nema bez Crne Gore i Republike Srpske) može biti garant sveopšteg narodnog preporoda i identitetske restauracije, koja će jamčiti razvoj naše demokratske kulture i biti postojani oslonac budućih naraštaja u nepredvidivim iskušenjima sutrašnjice.

Pavle Maljković, član Predsedništva omladine Novog DSS-a i student Pravnog fakulteta u Beogradu