Evropski plan kod Vučića prolazi, videćemo da li će kod Srbije

Od trenutka kada je predsednik Srbije kazao da je spreman da prihvati koncept evropskog predloga za Kosovo, došlo je do ozbiljne političke konfrontacije sa Novom Demokratskom strankom Srbije, a njen predsednik, Miloš Jovanović je, prema sopstvenom priznanju, bio u šoku. Upravo je Vučić ove nedelje, na novo zaprepašćenje lidera ove stranke i javnosti, saopštio da je njegov prvi čovek na Kosovu podneo ostavku. Ni posle tri dana predsednik Pokrajinskog odbora Novog DSS-a se nije javio Jovanoviću. Mi smo ga informisali da mu nepoznati ljudi skidaju sliku i stranačka obeležja sa sedišta stranke na Severu. Tako je stranka koja je pompezno otvorena pre pola godine, ove nedelje u Kosovskoj Mitrovici za jedne zamrzla svoje aktivnosti, za druge prestala da postoji.

„Mislim da će ne samo za Novi DSS na Kosovu biti teško, nego mislim i da će Novi DSS kao takav, pretrpeti mnoge udarce i ja lično, ali nema ljutnje, kukanja, svako svoj posao. Oni rade ono što misle da treba, mi radimo ono što mislimo da treba“, za KoSSev govori Miloš Jovanović, po drugi put za 10 dana. Tada je sa onim koji mu se više ne javlja, u redakciju došao pun utisaka koje je imao koliko je u par dana putovao širom Kosova. Saborac je opijeno gutao svaku njegovu reč.

Neke reči su se u Beogradu očigledno teško progutale – ulica i blokada ukoliko Vučić potpiše sporazum na osnovu evropskog predloga, o tome da vlast mora da se menja. Potom i one o izdaji i kapitulaciji.

U novom razgovoru kaže da nije sujetan i da zna šta je ispravno, da ima viši cilj, te da se ponaša shodno sopstvenim uverenjima, ali i da razume pravila političke igre. Ta pravila nisu ona koje bi on uveo u Srbiji, naprotiv. Ali i shvata poruku.

„Biće po zasluzi. Meni kao čoveku, nama kao stranci, njima kao vladajućoj stranci, nama kao Srbima, svima zajedno. Na kraju, kada se podvuče crta, sve bude pošteno u životu“, više puta je naglašavao u razgovoru.

Razgovor sa liderom Novog DSS-a zamišljen da ne bude više od telefonske izjave, a nakon što je iscepan veliki poster s njegovim likom na prostorijama stranke u Kosovskoj Mitrovici, pretvorio se u novi intervju o tome hoće li Srbija prihvatiti plan petorke.

Da li je ugašen Pokrajinski odbor i da li postoji ova stranka u Kosovskoj Mitrovici?

Ja to ne bih mnogo komentarisao. Mislim da je ta stvar svima dobro jasna. Mi smo dobili mnogo poruka podrške od ljudi sa Kosova i Metohije, ali čini mi se da s obzirom na situaciju i naše oštro protivljenje politici Aleksandra Vučića i toj njegovoj ideji da razgovara o planu, koji predstavlja implicitno priznanje, dakle, predaju Kosova secesionistima u Prištini, mislim da bi svim ljudima koji su još uvek tu, i nekim koji bi se pridružili, bilo vrlo delikatno da se bore pod zastavom Novog DSS, što u Kosovskoj Mitrovici, što južno od Ibra.

Čini mi se da uslova za rad, političko delovanje stranke koju predvodim trenutno nema u našoj južnoj pokrajini, ne zbog odsustva volje, ne zbog ljudi koji to žele i veruju u nas, već zbog okolnosti koje su svima dobro poznate i na koje neću da se vraćam, niti ima potrebe da preciziram.

Ko je prepreka?

Postavljate pitanje koje je retoričko, a sve je jasno. To je sada irelevantno i sudbina moja lična i Novog DSS – ne samo na Kosovu i Metohiji, već kao stranke uopšte. Sve je potpuno nebitno zbog onog što se sprema. Ja bih voleo da grešim u proceni situacije, u analizi krajnjeg ishoda politike Aleksandra Vučića i SNS. Mislim da ne grešim. I mislim da je sudbina Srba sa Kosova i Metohije zapravo tu u najdelikatnijoj situaciji. Naspram svega toga, ove priče i pričice su potpuno nebitne. I dole imate jednu vladajuću stranku.

Kada dođe do ovako oštre političke konfrontacije, vrlo je delikatno jer su okolnosti takve za Srbe i južno i severno od Ibra, da zavise od države Srbije, njenih institucija. Institucije kontroliše vladajuća stranka, što je donekle i logično. Kada dođe do ovakve konfrontacije, onda nije zgodno biti na suprotnoj strani, a ja opet nemam moralno pravo da bilo koga izlažem – biću blag – neprijatnim situacijama. Ja to razumem i u svojoj raspravi pre par dana sam kazao da će se sve pokazati – ko je vera, a ko nevera. Jedino mi je žao i samo o tome razmišljam – o sudbini ove države i Srbima koji nisu u centralnoj Srbiji.

Ako je gradski odbor formiran u julu prošle godine, šta je to što se za manje od godinu dana toliko promenilo da mi sada kažete vrlo neposredno kako nema uslova za rad ni funkcionisanje Novog DSS na Kosovu, uključujući i Sever?

Videli ste šta se promenilo. Naš odnos se promenio i prema vladajućoj većini kada je Aleksandar Vučić, od onog sastanka sa diplomatskom petorkom, izašao i kazao u ime svih nas da je spreman da prihvati koncept i radi na implementaciji predloženog sporazuma – što mi smatramo pogubnim. Došli smo u politički sukob. Ništa lično ni na jednom nivou.

Došlo je do političke konfrontacije sa vladajućom većinom. Nikakva tajna i u krajnjem slučaju legitimno. Da li bih ja tako radio? Ne bih ali je to tehnologija vladanja. Potpuno razumem situaciju. Bilo mi je jasno kada je predsednik države prvi izneo tu informaciju o čemu se radi. Dobro, to su njihova pravila igre. Idemo dalje, nemam tu problem, niti imam ljutnju prema bilo kome, niti bilo koga osuđujem. Ja iz Beograda nemam pravo moralno da osudim. Mogu da mislim onako ili ovako o svemu tome, ali je sve to apsolutno nevažno u odnosu na ono što nas čeka narednih par meseci do kraja godine, pa ćemo se prebrojavati, da vidimo dokle smo stigli svi zajedno, kao narod i država.

Ako sam Vas dobro razumela, kada je predsednik Vučić za skupštinskom govornicom saopštio vest da Vaš predsednik Pokrajinskog odbora podnosi ostavku, i Vi ste bili iznenađeni?

Ja sam je tada prvi put čuo i nije mi bilo ni na kraj pameti da tako nešto može da se desi, ali ću vam odmah i reći, nisam bio ni iznenađen preterano. Ne zato što sam bilo šta očekivao, nego zato što znam kakva nam borba predstoji i kakva se sredstva koriste u toj borbi. Nema kukanja, ni plakanja. U politici nema ljutnje.

Prvi put čuo, nisam očekivao uopšte, nije mi palo na pamet ali ne mogu da kažem da je to bio, ne znam kakav šok. Postoje stvari mnogo važnije od sudbine svakog nas pojedinačno, a kamoli sudbina stranaka. Čini mi se da ljudi ne shvataju u kakvom smo mi istorijskom trenutku i šta mogu da budu posledice predaje Kosova i Metohije. Jer – o tome se radi. Mi smo danas došli u fazu besramnog i bestidnog razmišljanja – treba li predati Kosovo i Metohiju.

Na nezavisnom Kosovu neće nijedan Srbin opstati i to ne može ni jedna Zajednica srpskih opština, ili bilo šta drugo da spreči. Na Kosovu koje zaživi kao država, a može da zaživi samo potpisom države Srbije, budućnost za Srbe će biti više nego upitna.

Da kažem još nešto: Daće Bog da o svemu grešim ali vreme će pokazati sve i svačije tragove u snegu. Ono što je do mene, radim najbolje što mogu i najiskrenije.

Kada kažete da na nezavisnom Kosovu ne mogu da ostanu Srbi, sa druge strane odbor DSS prestaje da postoji zato što je stranka došla u konflikt sa zvaničnom srpskom politikom, tačnije predsednikom Vučićem koji prihvata plan za koji vi smatrate da ugrađuje dodatnu ciglu u formalizaciju nezavisnosti Kosova…

…Predsednik Vučić je izrazio spremnost da ga prihvati, nije ga još prihvatio, iako je to krenulo u tom pravcu.

Razumem, ali onda, kako je moguće da dojučerašnji članovi Novog DSS koji žive na Kosovu, i pokleknu, i da su, drugim rečima, spremni da odu sa takvog nezavisnog Kosova?

Možda nemaju istu procenu situacije. Možda misle da to ne ide u tom pravcu za koji ja mislim da ide i da možda očekuju od svoje države više nego što ja očekujem kada je u pitanju kosovska politka. Možda je bilo i pritisaka, ja to ne znam i uopšte neću da učitavam bilo šta. Ono što mogu da kažem je to da niko od tih ljudi nije za nezavisno Kosovo i niko od tih ljudi nije da se odsele sa Kosova i Metohije. Svi su tu sa porodicama. Sve su to dobri ljudi, tu nema nikakve dileme. U vrlo teškim okolnostima se bore. Ja to cenim. To su čestiti Srbi rođeni na Kosovu, rođeni u Jugoslaviji, kasnije možda u Srbiji i Crnoj Gori, ali državi koja svakako nije albanska i secesionističko Kosovo.

Možda imaju drugačiju procenu od mene i možda veruju da se nikada neće ništa potpisati, možda veruju da zvanična kosovska politika Beograda će ipak uroditi nekim plodom. Ja na to ne mogu da utičem, niti mogu da se ljutim. Sve je u redu.

Šta vam kažu Vaši dojučerašnji saborci sa Severa, južno od Ibra? Da li ste se sa nekim čuli? Razumela sam da Vam se Boris Janićijević nije javio?

Da, isključen mu je telefon, ja sam dva dana pokušavao. Posle sam čuo i neke njegove komentare. I to razumem. Sa nekima sam se čuo. Neki izražavaju spremnost da se bore i dalje, ali ja mislim da u tim okolnostima to nije, neću reći – preterano mudro, već da nije izvodljivo. Kao što ste mi i Vi rekli, ja to na primer, nisam znao, sa prostorija se već skidaju obeležja Nove demokratske stranke Srbije. To rade neki ljudi nepoznati.

Ne možete pod očiglednim pritiskom da radite i ne možete da dovodite ljude u situaciju koja može biti za njih neprijatna u bilo kom pogledu. Nama je stiglo na desetine poruka podrške ljudi sa Kosova i Metohije. Ja sam čak Borisu poslao poruku bratsku, prijateljsku, sve razumem, sve OK, ali dobro, sve će doći na svoje.

To vam je sada samo deo te velike tragedije koju živimo, koju smo počeli da živimo i koja će se raspetljavati u narednih meseci. Borićemo se da sudbina Srba i Srbije bude ipak što bolja, za naš narod u celini. Razumite me, ja bih mogao mnogo toga konkretnije da vam kažem, ali niti bi bilo produktivno ni za koga, niti bi bilo dobro za srpske nacionalne interese, niti za srpski narod dole, ni za moje simpatizere.

Utisak dela javnosti ovde je takav da je Novi DSS mogao da postoji dok je postojalo zeleno svetlo Srpske liste i Aleksandra Vučića. Onda kada Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka ne žele više Novi DSS u Kosovskoj Mitrovici, njega više nema. Je li to tačan utisak?

Pa jeste, ali nemam ja problem sa tim. Apsolutno jeste. Ja nikad nisam krio da bih voleo da Aleksandar Vučić malo više posluša ono što mi smatramo da je ispravno za Kosovo. Ja nikada nisam imao problem ni sa kim iz Srpske liste. Ja sam čak i vama rekao da ja nemam problem sa konceptom Srpske liste. Mislim da Srbi dole treba da budu ujedinjeni. I kada smo pravili Novi DSS, nama nije bila ideja da to isto remetimo. Problem je onda kada to jedinstvo, osim što ponekad loše funkcioniše, krene da podržava politiku sa kojom se ne slažemo. I mi smo od starta rekli ljudima iz Srpske liste i sam Boris Janićijević, dok budete radili, a mi smatramo da je to dobro što vi radite, mi ćemo to podržati.

Kada su bile barikade, mi smo imali naše ljude na barikadama. Boris Janićijević je isto organizovao smene. Ja mislim da je to bilo dobro. Meni se ne sviđa što su barikade uklonjene. Moguće je da grešim, ali govorim ono što je moje uverenje i analiza situacije.

Ali isto tako su znali, to je rečeno – ako krenete u nekom pravcu koji mi smatramo da je poguban i pogrešan, mi ćemo biti na drugoj strani i tako se i desilo, na žalost, tako da Vaš utisak je suštinski tačan, ali ja nemam problem s tim.

Ja sam posle izbora 2022, na konkretno pitanje u izbornoj večeri ‘da li biste u koaliciju sa SNS’ – rekao da nemam problem, samo je pitanje politike. Ako se složimo u vezi sa politikom koju ćemo voditi, ne samo kosovskom, nego sveopštom. Ja u tom smislu nemam bilo kakvu mržnju, niti ljubav. To sam rekao Aleksandru Vučiću direktno u skupštinskoj raspravi.

Ne radi se ovde ni o čemu ličnom. Radi se o našim nacionalnim interesima i borbi za Srbiju, tako da je Vaš utisak tačan i baš zato što je tako, bez obzira na to što se ljudi javljaju i što bi preuzeli štafetu, smatram da u ovom trenutku nema adekvatnih uslova za političko delovanje Nove Demokratske stranke Srbije u našoj pokrajini. Možda će se to promeniti u budućnosti, možda neće, videćemo. Za sada ćemo na neki način zamrznuti svoje aktivnosti u svojoj južnoj pokrajini.

Na Kosovu, ali ne o Kosovu?

O Kosovu nikako. Ja ako zamrznem to, ja ću prestati da se bavim politikom. Kosovo se tiče i vaše sudbine i svih Srba koji žive dole, tiče se državne teritorije. Ali čak premašuje sve to. Tiče se kosovskog zaveta, ali premašuje čak, nećete verovati, i tu vrstu vertikale, koja jeste i najozbiljnija vertikala vaskolikog naroda i srpske nacionalne kulture. Tiče se zapravo jednog konačno posrtaja, da ne kažem pokoravanja Srbije ili ne. Predamo li Kosovo, mi ćemo potvrditi da smo narod koji je izgubio svaku ambiciju da znači išta u istoriji ovog sveta i koji je potpuno odbacio ideju da teži da kroji sopstvenu sudbinu, što nas je kao narod krasilo od kada postojimo.

Ja sve poštujem, ali znate, u ovom bi se izjednačili Srbi sa Slovencima, Hrvatima, Slovacima. Nemojte misliti da ja sada imam nekakvo loše mišljenje o ovim narodima, nemam, ali nisu svi narodi isti. Kao što nisu ni svi ljudi isti.

Nema svako prve savezničke pobede u Velikom ratu. Nema svako državu s kraja 19. veka u Evropi, srpski narod ima i to dve – i Srbiju i Crnu Goru. Mi smo se pobunili malo pre protiv Turaka nego Grci. Nema svako takvu srednjovekovnu kulturu, 800 godina staru autokefalnu crkvu. Šta hoću da vam kažem? Nisam od onih – Srbi narod najstariji, najbolji, najpametniji, ali to jeste narod koji je uvek imao slobodarski duh sa kojim se izgradio. Plaćao je veliku cenu za svoju slobodu i nezavisnost. Ova predaja bi bila zapravo potiranje i negacija svega tog. To bi bila negacija svake žrtve koja je data za Kosovo i Metohiju od 1389. do 1999., da ne pričam o 2004.

Postoji ozbiljna kontradikcija u ovome što radi ova vlast sa jedne strane – dajući imena bulevarima Heroji Košara, snima filmove, što treba uraditi, ali to sve gubi smisao ako vi, sa druge strane, predajete to isto Kosovo i Metohiju i obesmišljavate to što radite, svaku smrt ili prolivenu krv za to isto Kosovo i Metohiju. Jedno drugo potire.

Ne samo što će ovo rastakanje da se nastavi, od Republike Srpske do centralne Srbije, nego u tom psihološkom, duhovnom smislu ćemo pasti toliko da je pitanje da li ćemo, i ako bude uopšte uslova, kada ćemo moći da povratimo neku vrstu ambicije. Gube se ratovi, teritorije, ali kada izgubite volju, ambiciju da kao narod nešto značite i menjate, onda ste došli do konca. Svaka borba je borba volje i samo volje. Kada vam se volja slomi, sve ste izgubili nepovratno. A ja se plašim da bi razaranjem kosovskog zaveta, a to bi značilo ova dobrovoljna predaja KiM, volja srpskog naroda bila za vjek i vjekova slomljena i nekakvi Srbi bi opstali u nekom manjem broju i teritoriji ali to više ne bi bio isti narod.

Na primer, neki koji su možda i pred prvom preprekom postavljenom od strane svojih sunarodnika pristali da im sve te vrednosti koje baštini Vaša stranka, a čije su bili deo, nisu bile dovoljne da…

…Pa ne bih ja tako optuživao. Možete staviti i meni na račun, a što ja nisam uradio nešto još žešće. Hoću da kažem, ne treba suditi nikome. Sa Petrom Petkovićem sam na Kosovu preko DSS bio toliko puta, pa mu to nije smetalo da me blati i pljuje poslednjih godina kada bih rekao nešto što se ne sviđa Aleksandru Vučiću. Ja takve stvari, recimo, nisam nikada radio, ali u politici sam video i slabost ljudi. Ni sam ne znam koje su moje granice. Zato vam kažem, ne treba suditi, ne mora svako da bude ni heroj. Možda nisam ni ja, niko ne zna kako bi reagovao u nekom sukobu ili pod pretnjama, ne kažem da je to bilo. Kao narod će nam biti po zasluzi. Svako će se boriti onoliko koliko smatra da treba i tu sam spokojan.

Dezorjentisanost sa razmagnetisanom nacionalnom busolom

Kada već govorite o izvrsnostima srpskog naroda i u čemu se, kažete, mi razlikujemo u odnosu na ostale, ređate vrednosti koje smo baštinili i kroz kakve smo istorijske trenutke prošli, iako se udaljavam od teme, moram da primetim – zar Vam onda nije palo na pamet to da sa svim što ste izlistali, takav slobodarski narod, sa svetskim zaslugama – za samo jednu deceniju dospe u situaciju da mu ostane jedna Srebrenica ili zločini na Kosovu, kojih jeste bilo, i to u tri meseca? Dakle, kako je moguće da neko ko je bio na pravoj strani istorije i doprinosio svetskoj i civilizaciji i slobodi, u velikim ratovima, podnoseći i sam velike žrtve, za jednu deceniju dospe u situaciju da praktično svoju braću i građane u sopstvenoj zemlji ubije? I koliko god bila suprotstavljena tumačenja ovih događaja, ne spore se činjenica da je žrtava bilo?

Razumeo sam Vas, ali se suštinski ne slažem. Razumeo sam pitanje. Mi smo 30 godina izgubili sve i mi smo najveće žrtve, a to objašnjavam jednom istorijskom najpogrešnijom odlukom srpskog naroda a to je 1918. i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine SHS, pa potom Kraljevine Jugoslavije od ’29, pa komunizam. Mi smo se nacionalno dezorjentisali u potpunosti i onda smo platili cenu devedesetih godina. Potpuno dezorjentisani sa razmagnetisanom busolom nacionalnom, bez istinskog nacionalnog programa – ušli smo u taj završni period. Taj nas je 20. vek koštao mnogo. To su diskontinuiteti.

Mi dan danas ne možemo do kraja da se opasuljimo da se nacionalno, identitetski, idejno utemeljimo. Imate i dalje i mnogo jugoslovena i imate i ovo što ste i Vi rekli i verujte, nije ovo kritka ni Vama, ni vašoj kući, nemojte pogrešno da me shvatite, imate globaliste, prozapadno orjentisane ljude itd. koji stalno beže od utemeljenja u samom sebi, samoporicanje.

Spominjete Srebrenicu, ili zločine na Kosovu. Da je bilo zločina – bilo je. Bilo ih je sa svih strana. I Srbi nisu krili svoje zločine. O njima pričamo otvoreno. Sudilo se ovde ljudima dok drugi slave zločine. Hrvati i dan danas slave Oluju, koja je bila najveće etničko čišćenje u tom ratu. Srbi su poraženi, nema ih više u Hrvatskoj. Srbi sa Kosova i Metohije odlaze, sve ih je manje. Bilo je zločina ali je bilo i zločina protiv srpskog naroda i na Kosovu, u BiH i naravno u Hrvatskoj. Nema rata bez zločina. Svi su pravili zločine u svakom ratu. Prave ih Rusi u Ukrajini, prave ih Ukrajinci u Ukrajini, pravili su ih Francuzi u Alžiru, Alžirci u Alžiru, Vijetnamci i Amerikanci u Vijetnamu, Amerikaci sa domaćim stanovništvom koje su stavili u rezervate, Britanci gde su stigli pravili su zločine. Rat, sam po sebi, kada otpočne, znajte po automatizmu da će zločina biti, jer su ljudi ljudi. Zato je glavno pitanje ‘kako je do rata došlo’. Najveći zločin u ratu je zločin protiv mira ili samo započinjaje rata. E tu Srbi nemaju nikakvu ili, ako imaju, svakako imaju najmanju odgovornost.

Polazeći sa Vašeg stanovništa o izvrsnosti srpskog naroda tokom duge istorije, i ne umanjujući sopstvene žrtve, i patnju kroz koju je sam srpski narod prošao, a posebno uz pijetet svim tim žrtvama koje je srpski narod podneo, evo samo da uzmemo slučaj Prvog svetskog rata, kako je onda moguće da za tako kratko vreme srpski narod dođe u situaciju da stradaju civili drugog naroda?

Sve se slažem kada je pitanje koncipirano tako banalno – ako uđete u bazen – pokvasićete se. Hoću da kažem da se nisu Srbi srozali zato što je bilo zločina sa njegove strane, sa drugih strana ponekad i mnogo više…

…I zar treba da se poredimo sa time, gde je bilo više…?

To je ljudski. Sa antropološkog stava, nemate narod koji u ratu nije načinio zločine. To ne postoji. Nije nas to srozalo više. Zato dolazimo do momenta, nemojte se ljutiti, kako se dođe do rata, ko je odgovoran za rat – tu Srbi, uz dužno poštovanje, mogu najmanje da se okrive. Mi smo istorijski branili naša prava i slobodu, posleratna dešavanja jesu drugačija priča, ona jesu okrutna, tragična ali su i banalna, tako je svuda. Ali to ne umanjuje i našu slavnu istoriju.

Ne negiram, pitam samo kako je onda moguće da sa tako slavnom istorijom dođemo u situaciju da će nova posleratna generacija albanskog naroda da zapamti to da je neko, noseći srpsko obeležje ušao u selo, opljačkao, zapalio i ubio civile?

To pitanje možete svakom narodu da postavite, počev od Engleza, Amerikanaca koji su pobili čitave civilizacije, mi barem nismo vadili organe…

…Ako će to da Vas uteši da se pored ubijanja nisu vadili organi….

…Nije uteha ali nemate šta da se tešite time, banalno je to da u ratu postoje zločini. Ne treba ih opravdavati, nemojte pogrešno da me shvatite, ne opravdavam nijedan zločin, ali nemam tu vrstu naivnosti da može ijednog rata biti bez žrtava, pri tom ne misleći i da ih je bilo toliko. Molim vas da me ne shvatite pogrešno kada kažem da ne postoji oružani sukob na planeti koji je prošao čisto. Prosto, to ne postoji. Mi smo ubijeni na drugi način – u pojam. Dan danas ne možemo da se sastavimo. Pri tom, ja bih voleo da na ovom svetu postoji neka evoluiranija vrsta pa da onda mogu da shvatim takvo pitanje.

Pa eto, neka onda bude pitanje nekom ko baštini kosovski zavet, ko je rastao s vrednostima kao što je čojstvo, ili na rečima patrijarha Pavla da je najvažnije sačuvati drugog od sebe, po svaku cenu, šta god podnosili. Koliko god žrtava da smo podneli, zar nismo veći time ako smo drugog sačuvali od nas?

Ja se potpuno slažem sa vama, ja samo mislim da u ratu, a nisam ratovao, o njemu sam iskustveno slušao, učio preko drugih izvora, samo mislim da ono što je nadljudsko, nije uvek lako ostvariti, ali to ne važi samo za Srbe. Nisam rekao da su Srbi nadljudi, niti neki drugi nadljudi.

Samo što neki drugi veruju da smo vredniji od drugih… ali evo, da Vam postavim apstraktno pitanje a Vi da konkretizujete odgovor: Kuda ide ovaj naš brod? Šta su Vaša predviđanja, na primer, do 2025? Gde su Srbi na Kosovu i Metohiji i gde je Srbija?

Iskreno ne znam, zavisiće puno. U kontekstu rata u Ukrajini, ne mogu čak do kraja da isključim ni opasnost od upotrebe nuklearnog naoružanja. Ne mislim da je to izvesno, niti verovatno… Retko ko može tu da ustukne, rat od početka eksalira, ali ako ostavimo Ukrajinu po strani, ja stvarno mislim da mi živimo dekadenciju civilizacijsku i da je zapadna civilizacija možda u najvećoj dekadenciji. Mislim da čak i ovaj rat koji se vodi je dobrim delom i civilizacijski rat. Zavisiće mnogo od toga kojim putem će krenuti čovečanstvo.

Što se nas Srba tiče, nisam rekao „izvrsnost“, ja sam rekao „slavna istorija“, „slobodarska tradicija“, a nama upravo fali izvrsnosti. Nama je nivo srozan do krajnjih granica. Od rasprave i diskusije, visokog školstva pa nadalje, mi smo ozbiljno pali u svemu. Kosovsko pitanje će takođe dati odgovor na to da li smo još uvek narod. Ako smo još uvek narod, onda imamo osećaj kolektivne pripadnosti, onda će biti solidarnosti i shvatanja da se i mi integralno branimo, ili da integralno gubimo kao narod. Onda će biti i nacionalne ambicije. Znate šta je nacionalna ambicija? Nije samo teritorija da sačuvate Kosovo i kosovski zavet, već da ponudite ljudima vrhunsku kulturu, da imate sjajne slikare, izdavačku delatnost, visoko tehnološku inovaciju, prave ljude na pravim mestima, meritokratiju – da ne ide prema partijskoj liniji, nego da najbolji ljudi budu prema zaslugama na pravim mestima, da imate sve ono što čini uređeno društvo. Ne može se doseći perfekcija ali treba težiti da sve što radite, radite najbolje što možete.

Treba težiti ali se to nije primenilo u slučaju rada Vaše stranke na terenu?

Nije, ali su to okolnosti, zato kažem da treba težiti. Ne treba gubiti ambiciju. Pitate me gde ćemo biti. Pa bićemo na mestu koje zaslužujemo. Ako se trgnemo konačno i shvatimo da ovako idemo direktno u nestanak, onda će tako i biti. Ako se do ’25 probudimo i ne budemo Srbi kao Srbi, ostaćemo bez Kosova i Metohije, Republika Srpska će biti već na zalasku, imaćete nove tendencije teritorijalne pretenzije u centralnoj Srbiji, nećemo biti u EU, a i kad bi bili nekim čudom, to ništa ne znači. Suviše malo znamo o EU i suviše je idealizujemo.

Cela ta priča jednih o Briselu, drugih o Moskvi i Vašingtonu, jeste bežanje od odgovornosti nas građana Srbije, kao naroda. Mi bežimo od odgovornosti, kao da smo nekako infantilno se podmladili u najnegativnijem smislu, pa tražimo mentora roditelja, te će sad to biti Birsel. ‘Kad budemo članica EU sve će biti bolje’. Neće ništa biti bolje, evo ja da vam kažem sada: biće bolje onda kada mi malo više počnemo da radimo na sebi.

Vučićeva tehnologija vladavine koja se meni ne sviđa prolazi jer mi to dopuštamo. Dok budemo dopuštali i dok bude ovaca za šišanje, biće šišanja vune.

Ako nas ovi događaji ne trgnu, to će biti slika Srbije sa sve manje ljudi i solidarnosti. Bićemo uvek nešto između siromaštva i srednje klase, ali ćemo biti nebitni, sićušni, na periferiji evroatlantskog, inače dekadentnog sveta. Izgubićemo svaku samobitnost i izgubićemo svaku istorijsku specifičnost koja je oblikovala Srbe kao Srbe, ni na istoku, ni na zapadu. U manjem broju sa manjom teritorijom sa potpuno narušenim identitetom, utopićemo se u periferiju evroatlantskog sveta i to će biti neslavan kraj jednog nekad slavnog naroda. Ja se borim protiv toga, boriću se do kraja, vaspitavam svoju decu protiv toga. Gde god da završimo, biće zasluženo.

Hoće li Vučić da prihvati evropski predlog?

Ja mislim da će on, i najmanju koncesiju u smislu da nestane ona odredba da se Srbi neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji, ukoliko bi se to izbrisalo, da bi on to odmah potpisao. Ja to mislim.

Da li mislite da je izvesnije to da ovaj papir prođe ili ne prođe u Beogradu?

Ja mislim da je izvesno da prolazi. Većina njegovih i on sam, misli da neće, s tim što se, to što on tvrdi da neće, kosi sa onom njegovom javno izrečenom rečenicom da smo spremni da prihvatimo koncept i da radimo na njegovoj implementaciji.

Moja procena je da su šanse za preokret kod njega nepostojeće. Ovde nije samo pitanje sporazuma, ovde je pitanje da jedan kolosek izmestimo na drugi kolosek. Sa blažim opisima ili ne, on samo vodi priznanju Kosova od strane Srbije. To g. Eskobar ne krije, ne krije ni šta je cilj. Ako forma bude malo blaža, mislim da će to otvoriti vrata Vučiću da to potpiše. Ako bude striktno i teško za njega, onda će se malo dvoumiti, ali ono što sigurno znam je da neće praviti preokret i okretati leđa i reći  – ‘ovo ne može biti predmet dogovora. Možemo raspravljati o nečemu drugom, ne o ovome’, to se neće dogoditi jer da je moglo da se dogodi, već bi se dogodilo. Od 2012, do danas je bilo više od 10 godina i zato ja više ne verujem. Nije da sam nešto puno verovao, ali sam se nadao. Ne možete stalno da kupujete vreme, jer tako, malo po malo, dajete i pri tom, nisam siguran ni da se kupovalo vreme sa nekom precizno vizijom – šta i kako dalje kada je u pitanju Kosovo.

Deo javnosti je stekao utisak o koordinaciji između grupa desno orijentisanih stranka i predsednika sa onim performansom u skupštini, kako bi se predsedniku otežao posao upravo u vezi sa prihvatanjem predloga?

A šta bi bio cilj, da on nama traži da mu otežamo posao?!

Svesni ste da postoje takva mišljenja i ona su se čula proteklih dana. Iz Vaših odgovora ja stičem utisak da je predsednik bio veoma ljut. Da li je to tako?

Pa sada da li je veoma, ili da li je ljut zbog mene, to ne znam. Ali reći ću vam odmah, nikakav dogovor ne postoji, niti ga ima, a voleo bih. Ja bih voleo da takav dogovor postoji, jer bi to onda značilo da on ipak radi na tome da to ne potpiše. Kažem, od toga nema na žalost ništa. Da se tako htelo, odavno bi se radilo drugačije. Ali to pokazuje slabost našeg analitičkog razmišljanja. Toliko se upalo u neka sumanuta učitavanja i rijaliti.

Ja sam za ovih šest godina od kada sam došao na čelo stranke, bio i Vučićevac, i špijun francuski i ovakav i onakav, napadali su me sa svih strana, postao sam i seksista u međuvremenu, svega je bilo. Uzmite moje govore od pre deset, 12 godina i danas, sve je isto u reč. Jedna stranka u životu, nijedna druga. Učlanio sam se u stranku, sada je vodim, koliko ću da je vodim, pitaj Boga, nebitno je to. Nemate dosledniju, čak ni iskreniju političku figuru.

Ja sam rekao da ne bih imao problem da radim sa Aleksandrom Vučićem, ali trebalo bi se složiti oko politike. Zašto sam spominjao njega? Ja znam šta Đilas misli o Kosovu i Metohiji, šta misli Grbović, Lutovac… Meni je Mlađan Đorđević rekao, to sam napisao javno, pa sada mogu i da kažem, rekao je – Vučiću treba pomoći u izdaji, a ja sam hteo da pomognem Vučiću i neizdaji u borbi za Kosovo. Ja bih pre to radio, ne samo Vučiću, nego bilo kome. Evo vam našeg rada na Kosovu i Metohiji. Ja nemam problem da podržavam Srpsku listu, to vam otvoreno kažem, mogu da imam problem sa načinom na koji rade, ali dok rade ono što ja smatram da je dobro, u onom najvišem smislu, ne smatram da je dobro sve što rade na terenu, ali tu sam da pomognem, ali onda kada smatram da rade loše, usprotivićemo se kao što smo se usprotivili, dobili odmazdu, videli ste kakva odmazda.

Drugim rečima, Vučić nije očekivao onu vrstu, nazovimo ga, napada stranaka i Vaš izlazak i poruku o „kapitulaciji i izdaji“?

Od nas svakako nije bio obavešten! Da li je bio obavešten od struktura, nadam se da jeste, da budem sasvim otvoren, jer ja volim kada država radi svoj posao. Država mora da prati i ja nemam problem s tim. Mi nismo hteli nikakav incident da pravimo, niti smo ga napravili. Ni do kakvog fizičkog kontakta nije došlo sa naše strane. Jedini fizički kontakt koji je usledio je to što sam ja odgurnut bio u trenutku kada sam bio leđima okrenut predsedniku Republike.

Bio je samo jedan dogovor kod nas: nećemo da dozvolimo da nam se ne da reč. To su inače uslovi koji su nejednaki. Predsednik Republike može da govori do mile volje i u redu, mi to prihvatamo. Ne prihvatamo samo jednu stvar: Ako postoji povreda poslovnika, dajte da je reklamiramo, ako imamo pravo na repliku, dajte nam repliku. Prošla kosovska rasprava nije poštovala te procedure i tad’ smo bili relativno tolerantni, sada nakon svega smo se dogovorili, ljudi reagujemo, nećemo da budemo baš ovce za šišanje.

Prilično sam imun na napade, ali sam video šta su pisali. Niko nije nasrnuo, niti je imao ideju da nasrne na predsednika. To je smešno i to je najjeftinija boljševička propaganda. Ali je to opet srozavanje nivoa i tehnologija vladavine i žao mi je što ipak ima ljudi koji na to nasedaju i koja je užasno pogubna i koja će imati dalekosežne posledice. Ne možete stalno da srozavate i najgore tražite od ljudi. 

Rekao je Aleksandar Vučić nešto vrlo zanimljivo, često ono za šta je on direktno odgovoran – prebaci na drugog. On nas je prozvao antidržavnom opozicijom što meni ne smeta, jer znam šta sam i ko sam. Ali jedino antidržavno delo i antidržavni element u celoj ovoj priči proteklih dana o Kosovu i Metohiji je njegova izjava nakon sastanka sa diplomatskom petorkom: Da smo spremni da prihvatimo koncept i radimo na implementaciji predloženog sporazuma. Taj sporazum je protivustavan, ta izjava je bila na ivici državnog udara i nikom ništa, a onda sam ja antidržavan. Ali, prihvatam jači su, mi smo slabiji, ali ćemo se boriti i svesni smo toga.

Ali ako ste već znali da je jači i da ste svesni te jačine, i da ne želite da izneverite svoja uverenja, znali ste da će incident u skupštini iskoristiti i staviti u prvi plan, zašto ste mu to dozvoli?

Pa ne mogu ja da radim ništa zato što je neko jači. Šta god mi uradili ili ne uradili, on će to predstaviti kako god hoće.

Šta vas je potaklo da izađete, osim razloga što Vi verujete da se radi o izdaji, to je jasno, ali kakva je ideja bila iza tog performansa u skupštini?

Ali nije bio performans.

Dobro, onda neka bude autentična reakcija dela poslanika na šta imate pravo s obzirom na slobodu izražavanja i govora, ali zašto?

Jednostavno je krenulo. Boško Obradović je imao svoj govor, oni su neprestano dobacivali, ljudi su iz naših grupacija digli ruke da kažu da postoji zabrana dobacivanja koja se nikad ne primenjuje kada dolazi sa druge strane, to građani ne čuju, mene to ne dekoncentriše, ali je to ružno. Meni čak dobacuju na ono što govorim i to mi je u redu, dođe neka vrsta dijaloga iako nije primereno, ali ovde dobacuju sve i svašta. Nekoliko njih je diglo ruku zbog povrede poslovnika i Orlić nije hteo da da i krenulo je malo po malo. Vratite snimke i videćete da Vojisav Mihailović i ja poslednji ustajemo. Svi su ustali oko nas. Ovde imate problem da ako sednete, onda više nećete imati reč, imaćete napade na koje nećete moći da odgovorite, a tema je suviše važna i mi smo se dogovorili – neće moći da nam oduzimaju reč. Dakle ništa preko toga. Onda je to eskaliralo ali suštinski je bilo obično koškanje.

Jači su u svakom pogledu, imaju moć, finansije, medije, ako treba i jake momke – poštujem ne bunim se. Dobijem batine, ali idem dalje. Ja se više verovatno neću pojaviti ni u jednim medijima, ali ću ići u narod na tribine. Mi branimo ono u šta verujemo, meni je saveznik uvek narod, možda mi budemo jači na kraju priče, možda nas potuku, na nama je da se borimo i borićemo se i vrlo brzo imaćemo tribine. Znam za šta se borim. 

Ali kunem vam se, mogu da budu 10,000 puta jači i da nas gaze, imam ja par ljudi koji će ići do kraja, pa neka nas izgaze, mi smo se borili ali nisam siguran da to može da prođe i ne bi Vučić bio onako nervozan. Možda kod dela svojih ljudi, pošto vidim i kod njih neke frakcije – je to leglo. Srpski narod je čudo! Možda se nismo baš toliko ugasili i propali. Na nama je da radimo, pa ćemo da vidimo. Ovde se prelama mnogo više. Prelama se sudbina vas koji ste dole, ali se prelama i sudbina Srbije.

Nespokojan sam mesecima zbog ovog što se priprema. Ako mi to sebi dozvolimo, ne znam kako ću vaspitavati decu kao Srbe. Kako ću da vaspitavam Lazara i Dušana da su pripadnici jednog velikog naroda?

Pitaće me – ‘tata zašto su dali Kosovo a trepnuli nisu’? Pa šta ja da mu kažem?

U sličnom tonu je govorio Srđan Milivojević kako ste njegov govor ocenili?

E nisam ga čuo, rečeno mi je da je dobro govorio. Znam zašto se borimo i uopšte me drugo ne zanima.