Četvrta industrijska revolucija i Treći srpski ustanak

Piše: Ivan Milenković

Ukoliko bi neko upitao prosečnog pripadnika IT industrije kako bi država mogla da pomogne ovu privrednu granu, najverovatnije bi dobio odgovor da se ne meša i ne odmaže. Verovatno bi kao primer naveli da ne izmišlja testove samostalnosti za preduzetnike (isključivo u IT sektoru) kako bi ih naterala da plaćaju veće poreze dok dojučerašnji frizerski saloni preko noći postaju konzorcijumi za izvođenje javnih radova milionskih vrednosti. Drugi bi poželeli da poreska uprava ne juri frilensere da uplaćuju porez, iste one koji direktnim izvozom svojih usluga umanjuju katastrofalni spoljnotrgovinski deficit, pre nego što ispita poreklo imovine funkcionera koji od plata srazmernih juniorskim IT pozicijama naveliko kupuju nekretnine u zemlji i inostranstvu.

Zajednički imenitelj ovih i sličnih primera je želja za pravednom državom, želja koja je kod poštenih ljudi sve jača što su više materijalno obezbeđeni i profesionalno ostvareni. Ukoliko su IT stručnjaci devedesetih godina odlazili na rad u inostranstvo motivisani (ne samo) višestruko većom zaradom, danas oni emigriraju u inostranstvo prvenstveno zarad ostvarenja cilja da žive u uređenom državnom sistemu gde su pravila jasno definisana a zakoni koji utiču na svakodnevni život se poštuju bez izuzetka.

Ova činjenica bi morala biti alarmantna za svaku vlast koja drži do dobrobiti države i svojih građana – ali to nije slučaj u Srbiji. Zaposleni u IT sektoru listom su potpuno nevidljivi za mrežu uticaja, ucene, zastrašivanja i korupcije na kojoj počiva sadašnja vlast pa stoga na njihove potrebe i zahteve ta vlast ne obraća ni trunku pažnje. A i kako bi, kada bi ispunjenje tog jednog zahteva značilo njenu smenu i dugogodišnje zatvorske kazne za njene pripadnike.

Ljudi izvan IT struke mogli bi se i začuditi otkud nezadovoljstvo, kada imate priliku da sarađujete sa stručnjacima iz celog sveta i možete svojoj porodici priuštiti stan, automobil, letovanja i zimovanja. No, sudeći po reakciji IT zajednice, iluzija normalnog života u normalnoj državi koje ove pogodnosti u određenoj meri omogućavaju, ako je ikada i bilo, raspršila se u paramparčad u dodiru sa surovom realnošću – da svako od nas može bahatost i korupciju kao i odustvo svakog morala ljudi na vlasti platiti svojim životom.

Upravo je ovo kontekst u kojem moramo čitati ekspoze novog mandatara odlazeće vlasti, a u kojem nove tehnologije, uključujući tu i informacione, zauzimaju istaknuto mesto na samom početku izlaganja.

Mogli bi da ostavimo po strani neke sporedne stvari poput programa prekvalifikacije u IT sektor, da nisu indikatori nedostatka vizije trenutne vlasti. Zanemarimo li činjenicu da teško da je san jednog školovanog arhitekte ili doktora filozofije da bude recimo tester mobilnih aplikacija, program prekvalifikacije je potpuno u skladu sa neoliberalnom politikom jeftine radne snage i stvaranja poluporizvoda. Neupućeni se ne bi složili sa idejom da su IT stručnjaci jeftina radna snaga, ali ne može se drugačije okvalifikovati ekonomski model u kojem se rad na razvoju projekata čija se vrednost meri u milijardama dolara naplaćuje po satnici koja meri desetinama.

Mandatar govori o digitalnoj transformaciji ali prećutkuje da je nemoguće digitalizovati sistem u kojem se ništa ne radi nužno po zakonu a jedan čovek se pita za sve. Priča i o razvoju infrastrukture, ne libeći se pomena one železničke koja je njegovog prethodnika koštala radnog mesta.

Ugodno bi bilo čitati o milionskim budžetima raznih inicijativa da nam pri tom ne prolazi kroz glavu pitanje koliki će deo tih sredstava biti prosleđen fiktivnim podizvođačima i podpodizvođačima. Ovako, možemo sa žaljenjem konstatovati da dok nadležne institucije ne počnu da rade svoj posao možemo samo nagađati koliko je preplaćena izgradnja i opremanje državnog data centra u Kragujevcu i koliko će biti prekoračen budžet za izgradnju BIO4 kampusa.

Pomenuto je toliko zanimljivih informacionih projekata, nekih odavno u upotrebi, da bi neobavešteni posmatrač mogao pomisliti kako je u proteklih deset godina nastala generacija mladih IT preduzetnika, koji su svoj rad na ovim inovacionim projektima pretočili u sopstvene kompanije i ta iskustva uz pomoć države izvoze u inostranstvo donoseći profit u Srbiju. Ali avaj, teško da ćete takve preduzetnike naći jer su ovi poslovi povereni na nameštenim tenderima isključivo uskom krugu firmi koje su povezane sa braćom, kumovima i ostalom rodbinom visokih funkcionera vlasti. Nema mesta inovacijama kada je jedini cilj ostvariti što efikasniji način otuđenja sredstava iz državne kase. Tako razvijeni projekti, bez kontrole troškova i prave konkurencije, ostaju daleko ispod realnih potreba tehnološke reforme državnog aparata i u potpunoj nesrazmeri sa uloženim sredstvima.

Iz svega ovoga jasno se može zaključiti da borba za pravednije društvo neizostavno deo strategije razvoja IT industrije, ali važi i obrnuto: da je korišćenje informacionih tehnologija neizostavni deo borbe za pravednije društvo, ali o tome više drugom prilikom.

Dve su stvari u vezi tehnološkog razvoja konstantne od pamtiveka: da će oni koji ne ovladaju tehnologijama koje povećavaju produktivnost društva biti na ovaj ili onaj način zamenjeni onima koji to čine; i da se svaka tehnologija može upotrebiti za dobrobit ljudi ili njihovo uništenje, u zavisnosti od motiva onih kojima je povereno da njome upravljaju.

Stoga se ne smemo plašiti veštačke inteligencije, softvera za prepoznavanje lica i sekvenciranja ljudskog genoma, kao i promena koje njihova primena nosi, već isključivo ljudi kojima smo poverili da njima upravljaju u naše ime a kojima dobrobit društva nije na prvom mestu. Neka nam taj strah bude ne prepreka već motiv da, žrtvujući malo lažnog komfora, što pre uspemo da se izborimo za državu u kojoj ćemo moći da činimo informisani izbor, biramo i smenjujemo vlast u skladu sa njenim rezultatima.

Autor je predsednik Saveta za informacione tehnologije Nove Demokratske Stranke Srbije