Zašto su nam (ne)potrebni strani univerziteti?
Piše: Ivan Milenković
U jeku diskusije oko zamisli trenutne vlasti da pacifikuje državne univerzitete i akredituje strane fakultete mimo naših obrazovnih programa, pokušaću da budem đavolji advokat i iznesem neke razloge zašto bi to mogla biti dobra ideja.
Smatram da bi se dolaskom nekog stranog fakulteta organizacionih nauka i menadžmenta mogao iškolovati kadar koji bi bio sposoban da organizuje posao u Ministarstvu unutrašnjih poslova tako da se svi povezani poslovi obavljaju u istoj zgradi. Naime, u mojoj opštini ukoliko podnosite zahtev za zamenu vozačke dozvole bez promene prebivališta to činite u jednoj zgradi a u suprotnom morate ići u drugu. Poreska uprava je centralizovana, ali na način da ukoliko ste stanovnik opštine Novi Beograd i želite da regulišete jednu vrstu poreza morate ići u Zemun a za drugu na Voždovac. Jedina korist od ovakve organizacije posla biće povećan broj korisnika budućeg beogradskog metroa.
Držim i da su nastavni programi Oksforda i Kembridža modernizovani u toj meri da budući rukovodioci mogu barem saznati za mašine za izdavanje rednih brojeva da narod koji čeka ne bude prepušten samoorganizaciji tipa „ko je ovde poslednji“.
Bilo bi dobro i da uvezemo neki prestižni fakultet u oblasti informacionih tehnologija kako bi postojao neko ko bi objasnio resornom ministru da se digitalizacija ne može sprovoditi bez reorganizacije rada službi koje se i dalje dave u gomilama papirnih obrazaca, predmeta i rešenja. Neko bi se dosetio sa predavanja da se digitalni sertifikat može izdavati svim građanima po automatizmu. Neko ko je učio na fakultetu da se u okviru milionskog ugovora o razvoju softvera mora tražiti da se aplikacija „e-plati“ testira i na mobilnom telefonu, i to sva četiri ekrana.
Naravno, shvatili ste do sada, za ovakve inovacije nisu neophodni najprestižniji svetski univerziteti. Potrebna je odgovorna vlast po meri građana kao što i digitalizacija može biti po meri građana. Tako da i naši stariji sugrađani koji nisu vični korišćenju računara mogu otići do svoje mesne zajednice i uz pomoć informatički pismenog osoblja podneti elektronski sva potrebna dokumenta.
Za kraj, verujem i da bi zaposleni u institucijama radije voleli da na miru u kancelariji pregledaju predmete i komuniciraju elektronski umesto da sede za šalterom i po ceo dan objašnjavaju zbunjenim građanima koji su im papiri potrebni i u koji deo grada moraju da idu na sledeći deo svoje avanture regulisanja trivijalnih administrativnih obaveza.
Autor je predsednik Saveta za informacione tehnologije Nove Demokratske stranke Srbije
