Potrebne korenite reforme u srpskom sportu

Piše: Zoran Sandić

Te 2001. godine vaterpolo reprezentacija Jugoslavije osvojila je titulu evropskog prvaka na šampionatu Evrope u Budimpešti, a istog leta bila je „srebrna“ na planetarnoj smotri u Fukuoki. Isto to leto ljubitelji sporta pamte po tituli prvaka Evrope u košarci u Turskoj, na prvenstvu gde nam se nijedan protivnik nije „izvukao“ ispod dvocifrenog „minusa“ dok su odbojkaši, jednako ubedljivi bili na kontinentalnom turniru u Češkoj.

Da čaša uspeha u prvoj godini milenijuma bude prepuna potrudili su se rukometaši koji su zauzeli treće mesto na SP-u u Francuskoj. Od tada se ovi bajkoviti rezultati nisu ponovili, mada su OI u Rio De Ženeiru takođe ispisale neke lepe priče poput zlatne medalje u vaterpolu, srebrne u ženskoj odbojci i muškoj košarci i, na kraju, „bronze“ u ženskoj košarkaškoj konkurenciji.

No, da nam u kolektivnom sportu „ne cvetaju ruže“ i da smo tu „na nizbrdici“ sportski hroničari beleže godinama unazad. Prolaze reprezentativna leta gotovo bez odličja. Ako osvojimo koju medalju, najčešće u košarci i vaterpolu, to je više izuzetak nego pravilo. Šta je uzrok potopa?

Uzroke možemo tražiti na više strana, od upliva politike vladajućeg režima kako u svim sferama društva pa tako i u sport, do statusa sportskih klubova i zapostavljanja osnovne baze, a to je sistem školskog sporta. Ono u šta ne treba da sumnjamo i što moramo iskoristiti kao našu prednost je da Srbija jeste zemlja sporta kako kolektivnog tako i individualnog i veliki rasadnik sportskih talenata što je kroz istoriju našeg sporta i jasno vidljivo.

Kako izaći iz krize?

Tri pravca oko omasovljavanja sporta i vraćanja našeg spota na stare staze su: rad sa decom, profesionalni sport i infrastruktura. Takođe, nauka u sportu koja treba da je vezivno tkivo treba biti aktivno zastupljena.

Naša zemlja je imala prepoznatljiv sistem školskog sporta u kome su se deca, još u najranijim uzrastima odmah iz škola i na preporuku prebacivana u klubove. Kakva je danas situacija  u školskom sportu govore nam i statistički podaci koji su zabrinjavajući. Samo 13% dece je uključeno u organizovane sportske aktivnosti, dok 70% dece na dnevnom nivou nema potrebnu fizičku aktivnost da bi se pravilno razvijalo. Uz to, svako četvrto dete u Srbiji je gojazno.

Danas nemotivisani nastavnici fizičkog vaspitanja čak ni ne obraćaju pažnju da im većina u odeljenju ne trenira. Klubove su zamenile privatne škole, a to je već puna komercijalizacija sporta od najranijih dana.

Problem sa mladima se multiplikuje činjenicom da su američki koledži uvećali svoja ulaganja pa su postali konkuretniji i od najkvalitetnijih seniorskih klubova u Evropi. Nije reč ovde samo o košarci. Više odbojkašica srpskih seniorskih klubova zamenilo je ovog leta srpske gradove  za studije i nastavak karijere u SAD. Ne samo Srbija nego i Evropa ne nalaze način da odgovore na ovaj izazov. Dakle, razvoj školskog sporta uz prateću infrastrukturu i prikladne uslove bi stvarao nove talente i omogućio razvoj manjih sredina u sportske centre kao bazu za dalji razvoj.

Drugi akutni problem srpskog klupskog sporta su finansije, nedovoljno jasna poreska politika i nedefinisana vlasnička struktura. Klubovi u Srbiji imaju status udruženja građana, a na taj način nema adekvatnog razvoja sporta. Potrebna nam je hitno transformacija sportskih društava recimo po modelu kao što je u Sloveniji ili Nemačkoj na taj način da klubovi budu sportska privredna društva gde bi bila jasnija finansijska slika i čime bi se omogućilo jedno zdravo i održivo funkcionisanje. Ne može finansiranje da bude državno, novcem građana, a interes pojedinačni ili privatni i još bez odgovornosti. Drugi model za spas srpskih klubova, a samim tim i našeg spota, je privatizacija klubova koju je još davne 2015. godine pompezno najavio tadašnji ministar sporta Vanja Udovičić.  „Idemo u privatizaciju! Uradili smo stratešku pripremu i najdetaljnija istraživanja“ i naravno sve je ostalo mrtvo slovo na papiru i do realizacije nije došlo, a jasno je i zbog čega. Osnovni ciljevi privatizacije sportskih klubova bi bili: povećanje ekonomske efikasnosti, priliv svežeg kapitala, ekonomska stabilnost i jasna vizija. Najprikladnije rešenje po rečima stručnjaka za privatizaciju sportskih klubova u Srbiji bi mogao da bude španski model gde je uspešno privatizovano 38 košarkaških i fudbalskih klubova.

I treća, a ne manje bitna stavka je infrastrukturalni razvoj sporskih objekata, praćen infrastrukturalnim razvojem i izgradnjom sportskih instituta jer moramo da ulažemo u nauku da bi razumeli šta drugi rade u oblasti savremenog sporta. Mi danas imamo situaciju da država gradi Nacinalni stadion čija cena je 960 miliona evra sa pratećim sadržajima umesto da taj novac uloži recimo u sportske centre, školske fiskulturne sale  po gradovima i selima u Srbiji i na taj način počnemo oživnjavanje školskog sporta. Ne treba biti protiv izgradnje nacionalnih stadiona naravno ali to treba ostaviti za budućnost kada Srbija bude ponovo razvila svoje sportske klubove i kada se recimo fudbal bude ponovo igrao  na višem nivou shodno našoj reputaciji iz prošlosti. Moraju se, uostalom kao i u svim drugim oblastima, jasno znati prioriteti u razvoju sportske infrastrukture.

Kompilacija svih ovih faktora dovela je do neuspeha u kolektivnim sportovima, a aktuelna vlast je dokazala da nema kadrove ali ni jasnu viziju i plan kako da reši nagomilane probleme u našem sportu. U ovom tekstu smo se dotakli samo najvećih problema i dali ideje kako ih rešiti,  a to jeste posao za budućnost koja dolazi gde će posle pada ovog režima pored promene nacionalne politike, politike u ekonomiji, zdravstvu, školstvu morati doći i do temeljne promene za spas srpskog sporta.

Autor je potpredsednik Novog DSS-a i narodni poslanik