Zašto nas partijska knjižica tera dalje od granice?

Piše: Ognjen Pavlović, student međunarodnih odnosa u Solunu

Postoji jedan dokument koji u današnjoj Srbiji otvara više vrata od univerzitetske diplome, vredi više od desetki u indeksu i garantuje sigurniju budućnost od bilo kog naučnog rada. To je partijska knjižica vladajuće stranke. Kao student koji se školuje u inostranstvu da bi služio svojoj zemlji, a ne stranci, postavljam pitanje koje muči celu moju generaciju: Da li je uslov za povratak u Srbiju da zaboravimo sve što smo naučili o integritetu i stanemo u red za “siguran posao” koji se ne dobija znanjem, već poslušnošću? To je specifična sudbina moje generacije, generacije srpskih studenata u inostranstvu. Mi nismo otišli zato što ne volimo Srbiju. Mnogi od nas su otišli upravo zato što je volimo previše da bismo gledali kako se u njoj ceni sve osim onoga ka čemu težimo.

U srpskoj javnosti se često vodi pojednostavljena debata o "odlivu mozgova". Vlast nas posmatra kroz statistiku, pokušavajući da nas potkupi jednokratnim pomoćima od 100 evra ili obećanjima o prosečnoj plati koja "samo što nije stigla". S druge strane, deo opozicione javnosti nas ponekad vidi kao one koji su "pobegli" i digli ruke. Istina je, kao i uvek, nijansirana i mnogo bolnija.

Nije stvar u novcu, već u redu

Osnovna zabluda je da mladi odlaze isključivo trbuhom za kruhom. Da je novac jedini motiv, svi bismo ciljali Nemačku ili Švajcarsku, i svi bismo radili bilo šta samo da preživimo. Ali ja ovde, kao i stotine mojih kolega, ne jurim samo evre, već priliku.

Studirajući na Zapadu, susrećemo se sa nečim što u Srbiji postaje arhaizam, susrećemo se sa jasnim pravilima. Kada ovde polažem ispit, znam da ocena zavisi isključivo od toga koliko sam naučio. Ne zavisi od toga da li sam lepio plakate vladajuće stranke, da li je moja majka "dobra" sa dekanom ili da li sam se učlanio u pravu organizaciju. Ta izvesnost, ta vladavina prava o kojoj Novi DSS neprestano govori, nije apstraktan pravni pojam. Za nas studente, to je razlika između nade i očaja.

Povratak u Srbiju za nas ne predstavlja strah od manje plate. Predstavlja strah od nepravde. Plašimo se trenutka kada ćemo naš teško stečeni indeks, pun desetki i neprospavanih noći, staviti na sto pored nečije partijske knjižice.
Partitokratija kao neprijatelj patriotizma
Kao student međunarodnih odnosa, učim da je suverenitet države svetinja. Ali suverenitet se ne brani samo vojskom i diplomatijom. Brani se institucijama. Najveći čin patriotizma danas nije vikanje parola, već insistiranje da zakon važi jednako za sve.

Kada vidimo kako se u Srbiji državna uprava popunjava po partijskom ključu, a ne po stručnosti, mi to ne doživljavamo kao političko pitanje, već kao egzistencijalnu uvredu. Partitokratija je sistem koji nam šalje poruku: "Tvoje znanje je nebitno ako nisi naš." To je onaj trenutak kada patriotizam dolazi u sukob sa realnošću. Mi želimo da služimo svojoj državi, ali nam vlast traži da služimo stranci i tu nastaje lom.

Upravo zato je politika koja insistira na korenitoj promeni političkog sistema, na razbijanju moći stranaka i uvođenju odgovornosti, jedina politika koja može vratiti mlade. Nama ne trebaju subvencije za povratak. Treba nam garancija da ćemo, ako smo najbolji na konkursu, dobiti posao. Ništa više i ništa manje.
Boravak u inostranstvu nas nije učinio "manjim Srbima". Naprotiv, život van granica nam je samo razbio iluzije o "velikom svetu" koji nas čeka raširenih ruku i nekoj univerzalnoj pravdi. Tamo se najjasnije vidi surova istina međunarodne politike, svaka država gleda isključivo sopstveni interes, ljubomorno čuva svoje resurse i ne prašta slabost drugima. To saznanje nam ne budi divljenje prema tuđem, već budi inat i svest da ako Srbija sama ne povuče crvene linije i ne počne da ceni sebe, niko drugi to neće uraditi umesto nje.

Vidimo da "evropski put" nije bajka posuta laticama, već mesto u kojoj svako gleda svoj interes. To nas čini skeptičnim prema lakim rešenjima i floskulama da će "sve biti rešeno kad uđemo u EU". Razumemo da Srbija mora da sarađuje sa svetom, ali pre svega mora da uredi sebe. Ne može nam Brisel urediti katastar, pravosuđe ili zdravstvo. To moramo sami.

Povratna karta je spremna

Moja generacija nije odustala od Srbije, bilo da trenutno polažemo ispite u Beogradu ili u inostranstvu. Ne mislim da smo mi koji smo otišli "pametniji" ili "sposobniji" od kolega koji ostaju i bore se sa sistemom iznutra. Naprotiv, mi smo dva krila iste ptice.

Ovaj tekst nije vapaj očajnika, već poziv na buđenje. Ako država želi da se vratimo, ne mora da nam gradi kule i gradove. Dovoljno je da sruši zidove partijske države koji nas dele od mogućnosti da pošteno radimo i živimo u svojoj zemlji.

Dok se to ne desi, moj kofer je spreman, i povratna karta postoji, a na državi je da je validira, ne obećanjima, već uspostavljanjem sistema u kojem je znanje jedina preporuka koja se računa.