Nastava u prirodi i ekskurzije: između obrazovanja i kartelskih igara

Piše: Milan Bojović, OO Novi DSS Novi Beograd

Nedavni događaj u Vrnjačkoj Banji, gde je učenik povređen tokom rekreativne nastave , još jednom je pokrenuo pitanje organizacije nastave u prirodi i školskih ekskurzija. Roditelji s pravom traže odgovore: šta zapravo plaćaju, ko odlučuje o destinacijama i agencijama, i zašto cene često premašuju realne troškove.

Nastava u prirodi i školske ekskurzije trebalo bi da budu jedan od najlepših delova školovanja – prilika da deca uče van učionice, da se druže i upoznaju nove krajeve. Umesto toga, ovaj segment školskog života često postaje teren za zloupotrebe i kartelsko delovanje turističkih agencija, uz prećutnu podršku školskih uprava i političkih struktura.

Sistem funkcioniše po dobro poznatom mehanizmu: agencije međusobno dele škole, unapred dobijaju informacije o destinacijama koje su škole odabrale, rezervišu smeštaj u objektima na tim lokacijama i na javnu nabavku se javljaju samo one koje su već „obezbedile“ posao. Druge agencije praktično nemaju pristup, jer uslovi tendera često podrazumevaju jedan konkretan objekat koji je već rezervisan. Cena koju roditelji na kraju plaćaju bude značajno viša od realne.

Ključno je razumeti da direktori škola u ovom procesu najčešće nisu autonomni – oni su puki izvršioci naloga vladajuće stranke koja ih postavlja. Instrukcije o tome sa kim se sarađuje dolaze kroz neformalne kanale, a direktor koji želi da ostane na poziciji ne postavlja neprijatna pitanja. Tako se kartelski sistem održava ne samo pohlepom agencija, nego i strukturnom zavisnošću škola od političkih mreža.

Primer iz škole u kojoj je autor ovog teksta član Saveta roditelja pokazuje koliko je problem ozbiljan: nakon dvogodišnje borbe uspeli smo da se izborimo da organizaciju nastave u prirodi i ekskurzija preuzme komisija sastavljena od roditelja. Rezultat je bio dramatičan – cena šestodnevne nastave u prirodi bila je niža za oko 15.000 dinara, dvodnevnog izleta za 5–6 hiljada, a jednodnevnog za oko 3.000 dinara u odnosu na većinu škola. To je direktan dokaz da kartelsko delovanje agencija košta roditelje i da se transparentnija organizacija isplati.

Problem nije samo u cenama. Često u posao ulaze novoosnovane agencije sa minimalnim kapacitetom i bez iskustva, što otvara pitanje bezbednosti i kvaliteta usluge. Roditelji opravdano traže strožije uslove: da agencije moraju imati dokazano iskustvo, da postoji godišnje ocenjivanje od strane roditelja, škola i strukovnih udruženja, i da se formira portal na kome bi se agencije transparentno rangirale. Loša ocena bi značila gubitak licence.

Problematična je i regulativa u vezi sa naknadom za nastavnike koji čuvaju decu. Ministarstvo finansija tumači da se na tu naknadu moraju plaćati porezi i doprinosi u visini od 58% na nominal – apsurd koji dodatno opterećuje roditelje i traži hitnu promenu propisa. Ali stvarni problem je još ozbiljniji: u praksi se godinama dešavalo da agencije taj deo uopšte ne prijavljuju. Isplaćivan je samo neto iznos naknade koju je usvojio Savet roditelja, nastavnici su potpisivali ugovore sa agencijom da rade „bez naknade“, a onda im je agencija isplaćivala dogovoreni neto iznos na ruke. Istovremeno, 58% koje su roditelji uplaćivali kao porez i doprinose ostajalo je kod agencija. Tako je kroz „sive zone“ i fiktivne ugovore novac koji je trebalo da ide državi i nastavnicima završavao kao čist profit agencija. To je klasičan primer kako se zloupotreba regulative pretvara u sistemsko krađenje novca od porodica.

U normalnoj državi, Komisija za zaštitu konkurencije bi imala jasan zadatak i priliku: da analizira podatke sa javnih nabavki, utvrdi gde je bilo samo jednog ponuđača, koje agencije se pojavljuju zajedno i gde postoje indicije kartelskog ponašanja. To je posao koji nezavisna institucija mora da radi po službenoj dužnosti. Preduslov za utvrđivanje kartelskog delovanja jeste postojanje institucija koje zaista rade svoj posao – a sa ovakvom vlašću nema mesta za optimizam. Ovo je dodatni razlog da ova vlast mora da bude zamenjena što pre.

Nastava u prirodi i ekskurzije ne smeju biti teren za profitne igre nekolicine agencija. One moraju ostati ono što jesu – prilika za decu da uče, rastu i pamte školske dane po lepim iskustvima. Zato je neophodno da institucije reaguju, da se propisi urede i da roditelji dobiju pravo glasa u organizaciji. Jer, na kraju, oni su ti koji sve ovo plaćaju.